Imam Muhammad Zahid el-Kevseri (u. 1371. po hidžri, Kairo), bivši zamjenik šejhul islama Osmanskog hilafeta, pojašnjava u svom članku o Hidžab el-mar'ah (ženski hidžab, što znači potpuno pokrivanje tijela širokom odjećom, a ne moderno pogrešno shvaćanje hidžaba kao “marame za kosu”):
ولتلك النصوص الصريحة في وجوب احتجاب النساء تجد نساء المسلمين في مشارق الأرض ومغاربها في غاية المراعاة للحجاب منذ قديم, في البلاد الحجازية واليمنية وبلاد فلسطين والشام وحلب والعراقين وبلاد المغرب الأقصى إلى المغرب الأدنى وصعيد مصر والسودان وبلاد جبرت والزيلع والزنجبار وبلاد فارس والأفغان والسند والهند, بل كانت بلاد الوجه البحري بمصر وبلاد الرومللى والأنضول وبلاد الألبان قبل مدة في عداد البلدان التي تراعى فيها نساؤها
الاحتجاب البالغ, بل كانت بلاد الألبان تثور عندما تريد الحكومة تسجيل أسماء النساء, سبحان من يغير ولا يتغير
Zbog tih jasnih tekstova (nusūs) koji propisuju pokrivanje žena [to jest, ajeti Kur'ana i hadisa], muslimanke na istoku i zapadu od najranijih vremena izuzetno paze na hidžab , od davninana, u zemljama Hidžaza i Jemena, u zemljama Palestine i Šama [to jest Sirije i Libanona] i Alepa, i dva Iraka [Irak Arapa i Irak nearapa koji je današnji Iran], i zemlje dalekog Magriba [Mauritanija, Maroko i Alžir] i bliskog Magriba [Tunis i Libija], i Gornji Egipat i Sudan i zemlje Džabarta [teritorija između današnjeg Egipta i Sudana] i Zaila' [teritorija u današnjem Sudanu] i Zanzibara i zemlje Perzije i Afganistana i Sinda i Hinda; zaista do nedavno čak i zemlje na obali Egipta i zemlje Rumalije [naziv svih osmanskih teritorija u Evropi uključujući Balkanske zemlje, Bugarsku, Grčku, Rumuniju] i Anadolije i zemlje Albanije među tim zemljama u kojoj su se žene u potpunosti pokrivale. Zapravo, kada je vlada pokušala da [izvrši popis i] registruje imena [pokrivenih] žena u Albaniji, njeni građani su se pobunili.
Uzvišen je Onaj iznad svih nedostataka i nesavršenosti koji mijenja stvari, ali se sam ne mijenja! [Ovaj uzvik, uz potvrđivanje neuporedivosti Allaha, dželle-ša'nuhu, također podrazumijeva izraz tuge i užasa zbog pada tih nekada plemenitih i nezavisnih ljudi u talog slijepog i podaničkog oponašanja.]
وليس بقليل بمصر من أدرك ما كانت عليه نساء مصر كلهن من ناحية الحجاب قبل عهد قاسم أمين-داعية السفور في عهد الاحتلال.
Nije malo onih u Egiptu koji se sjecaju kako su se žene u cijelom Egiptu u potpunosti pokrivale prije vremena Kasima Amina (umro 1326.)[1], velikog propagandiste skidanja hidžab za vrijeme kolonijalne okupacije Egipta.
والغيرة على الحريم رمز الإسلام الصحيح, ومن فقدها من أبناء البلاد الإسلامية إنما فقدها بعد اندماجه في أمم لا يغارون على نسائهم ولا يرون أي بأس في مخاصرة زوجاتهم لرجال آخرين في مرأى منهم ومشهد.
Osjećaj časti (ghairah)[2] za žene je istinski simbol islama, a one koje žive u muslimanskim zemljama, ali nemaju ovaj osjećaj časti, lišene su ga tek nakon što su se pridružile narodima koje ne osjećaju nikakvu [čast] za svoje žene i ne smatraju da ima ičeg lošeg u tome da dopuste svojim ženama da se pojave nepokrivene pred drugim muškarcima u njihovoj vlastitoj prisutnosti i pred njihovim očima.
وكان العلامة أحمد وفيق باشا العثماني سريع الخاطر, حاضر الجواب, سبق أن تقلد كثيرا من الوظائف الديبلوماسية في عواصم أوروبة قبل أن يتولى الصدارة العظمى في أوائل سلطنة السلطان عبد الحميد الثاني, وقد سأله بعض عشراته من رجال السياسة في أوربة في مجلس بإحدى تلك العواصم قائلا: لما تبقى نساء الشرق محتجبات في بيوتهن مدى حياتهن من غير أن يخالطن الرجال ويغشين مجامعهم؟ مستنكرا لتلك العادة المتوارثة في الشرق, فأجاب في الحال قائلا: لأنهن لا يرغبون في أن يلدنا من غير أزواجهن, وكان هذا الجواب كصب ماء بارد على رأس هذا السائل, فسكت على مضض كأنه ألقم الحجر
Veliki učenjak i osmanski državnik Ahmed Vakif-šasa bio je brz i nije ga bilo sramota jer je uvijek bio spreman na odgovor. Prije nego što je postao premijer na početku vladavine sultana Abdulhamida II, obavljao je mnoge diplomatske dužnosti u glavnim gradovima Evrope. Jednom prilikom na skupštini u nekom glavnom gradu Evrope jedan od njegovih diplomatskih kolega ga je upitao:
“Zašto žene na istoku ostaju zaklonjene u svojim kućama cijeli život bez miješanja s muškarcima i ne prisustvuju njihovim okupljanjima?”
Pitalac je osuđivao naslijeđenu tradiciju na Istoku. Ahmed Vakif-paša je odmah odgovorio:
“Zato što ne žele rađati djecu od drugih osim od svojih muževa!”
Njegov odgovor bio je poput hladnog tuša; nevoljko je zašutio kao da mu je kamen zastao u grlu.
أيقظنا الله سنحانه من رقتنا, وأشعرنا الاعتزاز بالعزة الإسلامية والشرق الإسلامية, وأبعدنا عن الاندماج في أمة غير أمتنا, وهدانا سبيل السداد.
Neka nas Svemogući Bog probudi iz naše nježnosti, učini da se osjećamo ponosnima na islamski ponos i islamski istok, sačuvaj nas od asimilacije u naciju koja nije naša i uputi nas na put osvete.
Neka nas Allah, dželle-ša'nuhu, probudi iz našeg sna i učini da se ponosimo slavom islama i islamskog istoka, i neka nas sačuva asimilacije u narod koji nije naš, i neka nas uputi na pravi put.
[1] Qasim Muhammad Amin (1279 AH -1 326 AH, što odgovara 1863 AD – 1908 AD) bio je jedan od ranih zagovornika takozvanog "oslobođenja"žena u Egiptu. Studirao je u Francuskoj i vratio se u Egipat 1885. gdje je zauzimao niz visokih državnih funkcija. Napisao je niz djela koja su u velikoj mjeri doprinijela akulturaciji Egipćana, posebno žena. Napisao je tri knjige: Tahrir al-Mar'ah, al-Mar'atu 'l-Jadidah i Kalimat Qasim Baig Amin. Još jedan od propagandista bio je Taha Husain (1307-1393. hidžretske, što odgovara 1889-1973. miladijske).
[2] Ghairah u odnosu na žene obično se prevodi kao ljubomora, ali budući da "ljubomora" na engleskom ima pežorativnu konotaciju, nije loša zamjena. Ghairah se također koristi u vezi s religijom, a implicira da osoba drži svoju vjeru u tolikoj časti da kad vidi da je narušena postaje ogorčen i bijesan. Isto s ghairahom za žene; Musliman bi ih trebao držati u časti i ogorčiti se kada vidi da ih obeščašćuju ili da sami sebe obeščašćuju.