Ovo je priča o trgovcu Nadžih ibn Ekremu kako je dočekivao nove godine, i hidžretske-lunarne i one sunčeve-solarne

NOVA JE GODINA, JESI LI SPREMAN

Ovo je priča o trgovcu Nadžih ibn Ekremu kako je dočekivao nove godine, i hidžretske-lunarne i one sunčeve-solarne.

Nadžih je bio jetim, o njemu se brinuo amidža, ali je i on domalo umro, ostavivši Nadžiha na emanet da se o njemu brine šejh-alim Jusuf el-Miskin kod kojeg ga je amidža često vodio na dersove i halke Kur'ana, a bio je njihov komšija.

Kada je šejh Jusuf preuzeo brigu o Nadžihu rekao mu je:

- Na sabah me budi ispred mojih vrata povikom:- Jesi li spreman?

Onda bi klanjali sabah u džamiji, potom zikrili, pa završili ders, zajedno jeli kod šejha, pa radili u dućanu, jedan do drugoga.

Šejh je prodavao vunu i tkanja, a Nadžih maslo, sušeno voće i povrće koje je otkupljivao heftično kao i njegov rahmetli amidža od obližnjih seljana koji su to donosili u kasabu.

Pred podne bi šejh rekao Nadžihu:

- Jesmo li šta zaradili? - ne čekajući odgovor, već bi nastavio raditi i spremati se za podne-namaz. Nadžih ga iz edeba nije nikad upitao zašto to ponavlja svaki dan.

Kada bi završili radni dan, nekad pred ikindiju, nekad pred akšam, zajedno bi zatvorili male dućane, a šejh Jusuf bi upitao:

- Jesmo li šta kome dužni ostali?, - iako i sam zna da nismo, - sjeća se Nadžih. A još čudnije od pitanja da šejh nije očekivao nikakav odgovor.

Jedno jutro, Nadžih je povikao pred vratima šejhove kuće:

- Jesi li spreman?!

Ali šejh ne uzvrati!

Nadžih je sačekao malo, pa opet:

- Jesi li spreman?!, a ono samo muk!

Ponovio je još dva-tri puta, dok ne ču jecaje šejhove žene Šemsa-hanume, koja kroz plač, gušeći se, izusti:

- Jusuf je umro!

Nadžih se izgubi i dan-danas mu je teško da o tome priča, jer je zavolio šejha, a i on njega.

Prošlo je već deset godina, a Nadžih uvijek, kada se sjeti tog jutra, dugo, dugo plače i onda kaže:

Puno sam naučio od mog voljenog šejha rahmetli Jusufa, Allah mu Firdevs podario, a tek sam poslije njegovog odlaska shvatio da me svaki dan kroz njegova pitanja učio tri velike lekcije za vječnost, da se sa svakim novim danom, mjesecem, godinom, kada dodju i odu, pitam:

- Da li sam spreman za odlazak, za smrt?

- Da li sam svojim trudom i dobrotom nešto zaradio za ahiret?

- Da li sam nakon svakog dana, rada, prodaje, priče i odnosa s ljudima, nekome ostao dužan, neki hakk kojeg će tražiti na Ahiretu od mene?

To je bio moj najvažniji ders u životu za dobro Ahireta. Zato mi vrijeme, dan, ni godina, nisu bitni ako nemam pravog odgovora, da li sam, zaista, spreman! - reče Nadžih, odhuknu, pa opet zacvili, obori glavu, a suze počeše padati po njegovom krilu.

Da li sam išta zaradio, da li sam kome ostao dužan?! Uh, uh! Grdne rane moje!

Ismet ef. Purdić

POTRAŽI SVOJE ODGOVORE NA TRI PITANJA U NOVOJ 2026