TABI'IN IMAM EBU HANIFE, R.A.
Bio je najveći imam i najveći sufija.
Svojim znanjem isključivo je želio postići zadovoljstvo Allahovo, dželle ša‘nuhu. Vezano za njegovu pobožnost, Ibn Mubarek navodi da je imam bio oličenje čestitosti i da je mnogo vremena provodio u namazu. Hammad ibn ebi Sulejman prenosi da je Ebu Hanife znao po cijelu noć provesti u namazu. Najprije je pola noći posvetio namazu, ali, jednoga dana, prolazeći ulicom, čuo je čovjeka kako govori svom saputniku: “Ovo je čovjek (Ebu Hanife) koji po cijelu noć provodi u ibadetu.” Zatim je počeo cijelu noć oživljavati ibadetom, jer, kako je sam rekao: “stid ga je bilo da mu se pripiše ibadet koji nije praktikovao”.
Vezano za njegov zuhd – isposnički život, dovoljno je da navedemo kazivanje Rebi’ ibn Asima koji kaže da mu je Jezid ibn Omer ibn Hubejre (namjesnik Iraka posljednjeg Umejevićkog halife – op.prev.) naredio da mu dovede Ebu Hanifu da bi mu ovaj ponudio upravu nad državnim trezorom (bejtul-mal), što je Ebu Hanife odbio. Za kaznu, dobio je dvadeset udaraca bičem! Pogledaj, više je volio prihvatiti kaznu nego zvaničnu odgovornost! Vezano za taj slučaj, Hakīm ibn Hišam es-Sekafi kaže: “O ovom slučaju sam govorio u Šamu (Siriji) iz kojeg se vidi kako je Ebu Hanife, odbijajući sultanov zahtjev da se prihvati čuvanja državnog trezora, odabrao dunjalučke sankcije da bi se sačuvao kazne Allahove, dželle ša‘nuhu”
Isto tako, priča se da je ime Ebu Hanife spomenuto kod Ibn el-Mubareka na šta je ovaj rekao: “Šta mislite o čovjeku kome su ponuđene sve dunjalučke počasti i on ih je sve odbio?”
Muhammed ibn Šudža’ prenosi da je halifa Džafer el-Mensur, darovao Ebu Hanifu sa deset hiljada dirhema. Međutim, Ebu Hanife nije bio sa tim zadovoljan. Kada je došao dan u kojem mu je novac trebao biti dostavljen Ebu Hanife je ustao i klanjao sabah namaz, umotao se u ogrtač i ni s kim nije htio razgovarati. Nije htio razgovarati ni sa izaslanikom El-Hasan ibn Kahtabe koji mu je dostavio navedeni iznos. Izaslanik je bio iznenađen i zatečen, a neko od prisutnih mu je rekao da se on ima običaj tako ponašati predloživši mu da novac ostavi u uglu prostorije, u kojoj se Ebu Hanife nalazio što je ovaj i učinio. Kasnije je Ebu Hanife ostavio oporuku svome sinu rekavši mu: “Kada umrem i kada završite sa mojom dženazom uzet ćeš ovu kesu sa novcem, otići El-Hasan ibn Kahtabi predati mu je i reći mu: Uzmi ovaj svoj ulog koji si deponirao kod Ebu Hanife.” Ovaj je to nakon očeve smrti i uradio što je El-Hasan ibn Kahtabe primijetio: “Neka se Allah, dželle ša‘nuhu, smiluje tvome ocu. Bio je pravi čuvar svoje vjere.”
Prenosi se, također, da mu je bilo ponuđeno da vrši ulogu vrhovnog suca u državi, ali je on to odbio pod izgovorom da nije sposoban za taj položaj. Na pitanje da to obrazloži rekao je: “Ako budem zastupao istinu nisam za tog položaja, a ako budem zastupao neistinu tim prije, jer onaj ko ne govori istinu ne može biti sudija.”
Što se, pak, tiče njegovog poznavanja nauke ahireta, pitanja vjere, spoznaje Allaha, dželle ša‘nuhu, dovoljan je argument njegov asketski odnos prema dunjaluku i njegovo strahopoštovanje prema Allahu, dželle ša‘nuhu. Možda ćemo najbolji opis Ebu Hanife naći u riječima Šerik en-Nahi’a:
“Ebu Hanife je mnogo šutio, mnogo razmišljao, malo razgovarao s ljudima.”
Ovo je najbolji dokaz unutarnje spoznaje i preokupacije pitanjima vjere. Onaj ko bude obdaren šutnjom i zuhdom – obdaren je cjelokupnim znanjem.
Autor: Ebu Hamid el-Gazali
Naslov originala: Ihja ulumid-din
Prevod naslova: Preporod (oživljavanje) islamskih nauka, O nauci