Imam Ahmed ibn Ali er-Rifa’i (arapski: أَحْمَد ابْن عَلِي ٱلرِّفَاعِي; 1119-1183) je rođen od oca Sejjid Ali Ebul-Hasana i majke Fatime el-Anseri bint Jahja Nidždžeri, u prvoj polovini mjeseca Redžeba 512. hidžretske godine (1119. god.) u četvrtak, u mjestu Ummu Ubejda u gradskom području Bata’iha u predjelu Basre, Irak. Preselio je u četvrtak 22. Džumadel-evvela, 578. godine po hidžri (1183. god.) u mjestu Vasit, u Basri u Iraku. Osnivač tesavvufskog reda Rifa’i. Bio je u srodstvu sa znamenitim mutesavvifom, imamom Abdulkadir Džilanijem (Džejlani, Gilani Gejlani), rahmetullahi alejhim.
Sejjid Ahmed er-Rifai, r.a.
Prije rođenja Ahmeda Rifaija, njegov dajdža, poznati Šejh Mensur Rabbani, kadesallahu sirrehu, usnio je našeg Pejgambera, hazreti Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, koji mu reče da će njegova sestra imati muško dijete koje će biti poznato po imenu Rifa’i. Otac Ahmeda Rifaija, Sejjid Ali, je preselio kada je hazreti Rifai imao sedam godina. Brigu o malom dječaku preuzeo je dajdža Mensur Rabbani. Kada je dijete stasalo za tesavvuf, poslan je Šejhu Ali Vasitiju, kadesallahu sirrehu. Tokom podučavanja pred Šejhom Vasitijem, Ahmed Rifai je pokazao sposobnosti i mudrosti koji su bili iznad njegovih godina. Izučavao je Kur’an-i kerim i druge islamske nauke.
Njegov otac, Sejjid Ali Ebul-Hasan, doselio se u Irak i nastanio se u Ummi Ubejdi jednom mjestu Erdul-Beta’iha. To je močvarni predio oko Eufrata i Tigrisa, između Basre i Vasita. U Ummi Ubejdi je odrastao i završio medresu studirajući i učeći fikh šafijskog mezheba. Posvetio se proučavanju i studiranju knjige Kitabu Tenbih od Šejha Ebu Ishaka Širazije, radijallahu anhu, a onda se posvetio proučavanju tesavvufa. Praktično je na sebi primijenio sve rijazate i ušao u mudžahedu u tolikoj mjeri da je svoj nefs ograničio na minimum lične egzistencije, a onda se odstranio i izolovao od svijeta okrenuvši se hakikatskom svijetu i hakikatu napuštajući tabijatski svijet. U hakikatskom ilumu je postao jako iskusan i znan tako da je među svijetom postao predvodnik te znanstvenosti otkrivajući razne i neobične probleme u raznim vidovima poslova, radnji i znanja. Velika većina svijeta je učila od njega i naučila skrivenu nauku hakikata te je tim putem učvrstila svoje vjerovanje. Bio je poznat pod nadimkom Ebul-Abbas Rifai el-Magribi cijenjen i poštovan, tako to tvrdi i prenosi Šejh Manavije u svojoj Tabaki.
Sejjid - Potomak Poslanika, alejhisselam
Hazreti Pir Šejh Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je dobio nadimak Rifa'i po svome pradjedu. U islamskom svijetu, Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je poznat kao sejjid, potomak Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, sa majčine i sa očeve strane.
Rodoslov
Šejh Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je bio krvno vezan za našeg Resulullaha, sallallahu alejhi ve sellem, i preko oca i preko majke.
Rodoslov preko oca:
On je Sejjid Ahmed er-Rifai
sin Sejjida Alija, a on sin Sejjida Jahja,
a on sin Sejjida Sabita,
a on sin Sejjida Hazima,
a on sin Sejjida Alija ,
a on sin Sejjida Ebil-Mekerima Rufa’el-Hasana El-Mekkija,
a on sin Sejjida Mehdija,
a on sin Sejjida Muhammeda Ebi Kasima ,
a on sin Sejjid El-Hasana,
a on sin Sejjida El-Husejna,
a on sin Sejjida Ahmeda ,
a on sin Sejjida Musa Sanija,
a on sin Sejjida Imama Ibrahima Murteza ,
a on sin Sejjida Imama Musa El-Kazima ,
a on sin Sejjida Imama Dža’fera Es-Sadika ,
a on sin Sejjida Imama Muhammeda Bakira ,
a on sin Sejjida Imama Zejnul-Abidina ,
a on sin Sejjida Imam Husejna šehida sa Kerbele ,
a on sin Vladara Pravovjernih hazreti Alije Murteza i Hazreti Fatime Zehre,
a ona je kćerka ponosa svjetova Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Rodoslov preko majke:
Sejjid Ahmed Rifai je
sin Sejjide Šerife Fatime El-Ensari,
a ona je kćerka Sejjide Rabije,
a ona kćerka Sejjida Abdullaha Tahira,
a on sin Sejjida Ebu Salima,
a on sin Sejjida Ebu Ja’la ,
a on sin Sejjida Ebu-l-Berekata Muhammeda,
a on sin Sejjida Ebul-Fetha Muhammeda,
a on sin Sejjida Emira Muhammeda El-Estara,
a on sin Sejjida Ubejdullaha Es-Salisa,
a on sin Sejjid Abdullaha,
a on sin Sejjida Alija Saliha,
a on sin Sejjida Ubejdullaha El-E’aradža,
a on sin Sejjida Husejna Asgara,
a on sin Sejjida Imama Zejnul Abidina Alija Sedždžada,
a on sin Sejjida Imama Husejna Šehida sa Kerbele,
a on sin Sejjid hazreti Alije i Hazreti Fatime,
a ona je kćerka ponosa svjetova Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem
Rodoslov preko pranane s majčine strane:
On je Sejjid Ahmed Rifai,
sin Sejjide Šerife Fatime El-Ensarijje,
ona je unuka Šerife Alevijje,
a ona kćerka Šerifa Hasana, ,
a on sin Šerif Muhammeda,
a on sin Šerif Jahja-a,
a on sin Šerif Husejna,
a on sin Šerif Kajjuma,
a on sin Šerif Ibrahima Tabatabaija,
a on sin Šerif Ismaila,
a on sinŠerif Ibrahima,
a on sin Šerif Husejna Musenna,
a on sin Šerif Imama Hasana Mudžteba,
a on sin Hazreti Alije i hazreti Fatime,
a ona je kćerka ponosa svjetova Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Rodoslov preko pradjeda s majčine strane:
On je sejjid Ahmed Rifai
sin Sejjide Šerife Fatime El-Ensarijje,
a ona je kćerka Šejha Jahja Nidžerija,
a on sin Šejh Musa Ebu Seida,
a on sin Šejh Kjamila,
a on sin Šejh Jahja-a,
a on sin Šejh Imam Sufi Muhammeda Ebu Bekra Vasitija,
a on sin Musa ibn Muhammeda,
a on sin Muhammeda ibn Mensura, ,
a on sin Mensura, a on sin Halida,
a on sin Zejda,
a on sin Ebu Ejjuba El-Ensarija ashaba poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Ulazak u tarikat
Ibn Halikan prenosi da je njegov ulazak u tarikat i hakikat bio potaknut susretom sa poznatim tadašnjim arifom i šejhom Abdulmelikom el-Harnubijem, kadesallahu sirrehu. Naime, jedne prilike je Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, nišao pored Šejh Abdulmelika el-Harnubija, radijallahu anhu, pa mu je on rekao:
”O Ahmede, prvo što ću ti reći je savjet za tebe. Onaj ko se na sve strane obazire, taj ne postiže ništa i do cilja ne stiže, onaj ko sumnjiči neće biti sretan niti će uspjeti. Ko ne sazna šta je gubljenje vremena i ne cijeni trenutak vremena, njegovo životno vrijeme i časovi su deficitarni gubici”
Sejjid Ahmed er-Rifai, kadesallahu sirrehu, je zapamtio ove riječi koje su djelovale na njega, on je ove riječi ponavljao godinu dana, stalno kao vird, a onda se opet vratio Šejh Harnubiju, kadesallahu sirrehu, pa mu rekao: ”Posavjetuj me.” Šejh Harnubi, kadesallahu sirrehu, mu je tada rekao: ”Kako je ružno neznanje kod razboritih učenjaka, i bolesti kod poznavalaca (liječnika duhovnjaka), i grubost i surovost kod ašika ahbaba” Hazreti Rifai, radijallahu anhu, kaže: ”Opet sam otišao od njega i navedene šejhove riječi ponavljao godinu dana koje su mi se zabole u srce pa sam se njima okoristio” Jedan odabrani rob, Allah mu se smilovao, kad je čuo ove riječi je rekao: ”U ovim riječima je sažeta sva tarikatska mudrost” Prenosi se da je hazreti Rifai, kadesallahu sirrehu, naišao pored nekog dječaka pa mu je iz milja i milosti rekao: ”Momče ko si ti?” Dječak mu je odgvoorio rekavši: ”Zašto se baviš bespotrebnim govorom?” Šejh Ahmed Rifai, radijallahu anhu, je odmah počeo tu rečenicu ponavljati, a zatim počeo plakati i govoriti: ”Ti si me uputio i podučio, ahbabu, sine moj”
Tarikatske silsile
Prva silsila Ebul-Alemejn Gavsul-Azam Šejh Sejjid Ahmed Rifai je primio tarikat od Ebu Fadla Alija Karija El Vasitija, a on od Šejh Ebu Fadla Ibn Kamah Vasitija, a on od Šejh Gulama ibn Turkana, a on od Šejh Ebu Alija ruzebadija, a on od Šejh Alija Adžemija, a on od Šejh Ebu Bekra Šiblija, a on od Šejh Džunejda Bagdadija, a on od Šejh Sirrija Sekatija, a on od Šejh Ma’rufa Kerhija, a on od Šejh Davuda Taija, a on od Šejh Habiba Adžemija, a on od Šejh Hasana Basrija, a on od Šah-i Vilajet Imama Hazreti Alije, a on od Ponosa svjetova Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Druga silsila Ebul-Alemejn Gavsul-Azam Šejh Sejjid Ahmed Rifai je primio tarikat od svog daidže Šejha Mensura Rabbanija Betaihija, a on od Šejh Ebu Mensura Tajjiba, a on od Šejh Ebu Se’ida Jahja Nidžerija (djed hz. Pira po majci) , a on od Šejh Muhammeda Ubejja Kirmizija, a on od Šejh Ebul-Kasima Sendusija, a on od Šejh Ebul-Mefahira Muhammeda Ruvejma Bagdadija, a on od Šejh Sirrija Sekatija, a on od Šejh Marufa Kerhija, a on od Imama Ali Riza, a on od Imama Musa Kjazima, a on od Imama Džafera Sadika, a on od Imama Muhammeda Bakira, a on od Imama Zejnul-Abidina, a on od Imama Husejna šehida sa Kerbele, a on od Imama Hasana, a on od Šahi Vilajet Imama Hazreti Alije, a on od Ponosa svjetova Poslanika Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem.
Kerameti
Prenosi se da kad bi se Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, popeo na kjurs radi učenja Kur’ana, njegov glas sa učenjem se jednako čuo bilo da si blizu ili udaljeno od njega. Tako su okolna sela oko njegovog grada čuli njegov govor i učenje isto kao i oni koji se nalaze blizu njega u zaviji ili džamiji.Oni koji su bili gluhi tj. imali oštećen sluh, ako su bili prisutni i u njegovoj blizini, čuli bi šejha šta govori i uči.
Prenosi se da su dvojica njegovih murida bila dva ahbaba koja su se jako voljela i da su se družili i voljeli u ime Allaha. Oni su jednog dana izišli u pustinju sa posebnim halom. Razgovarali su o svojim halovima i životnim zbivanjima. Jedan od njih reče svom ahbabu: ”Volio bih da znam da su mi grijesi oprošteni i da sam sačuvan od džehennemske vatre, ali bih volio da imam pismenu garanciju na to, te da mi ta pismena grancija padne s nebesa.” Samo što je to izgovorio iz nebesa više njih pao je jedan bijelo papir na kojem se nije vidio trag pisma. Njih dvojica uzmu taj komad papira i krenu šejhu, donesoše mu ga i dadoše da ga vidi, ali mu nisu ništa govorili šta su razgovarali i kakvog su hala bili. Šejh Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, pogleda u papir, diže se i pade na sedždu Allahu Uzvišenom, a onda reče: ”Hvala Allahu koji mi je pokazo da vidim oslobađanje mojih drugova od paklene vatre prije ahireta” Oni mu rekoše: ”Šejhu naš, ovaj papir je bijel-čist, nema ništa na njemu napisano!” On im reče: ”Ej djeco moja! Ruka kudretska ne piše crnilom, ovo je napisano nurom.”
Jednog dana neko je pitao Abdul Kadira Gejlanija (koji je bio rođak Ahmeda Rifaija): "O, Hazretu, šta je ljubav?" Hazreti Gejlani je rekao tom čovjeku da ode i postavi to pitanje Ahmedu Rifaiju. Nakon što je prenio hazreti Abdulkadirove selame hazreti Ahmedu Rifaiju, upitao je: "Šta je ljubav?" Kada je Ahmed Rifai čuo pitanje ustao je govoreći: "Ljubav je vatra, ljubav je vatra. Počeo se je vrtiti dok nije prešao u nevidljivi svijet i nestao. Kada je to čovjek vidio, bio je uznemiren jer nije razumio šta se desilo. U tom momentu pojavilo se ruhanijjetsko prisustvo Abdukadira Gejlanija koji mu reče da nađe mjesto gdje je njegov brat Ahmed Rifai nestao i zalije ružinom vodicom to mjesto. Čovjek je to uradio i zanekoliko trenutaka Sejjid Ahmed Rifai se pojavio vrteći se (sema) tačno na onom mjestu gdje je i nestao. Kada se čovjek vratio u Bagdad, posjetio je Abdulkadira Gejlanija koji ga upita: "Jesi li vidio ljubav? Moj brat Sejjid Rifai je dostigao takva stanja koja mnoge evlije neće biti sposobne dostići".
Ebu Musa El-Haddadi kaže da u je u selu Haddadije postojala jedna žena koja stalno rađala mrtvorođenu djecu. Ova žena je rekla: "Ako budem imala dijete, daću ga na hizmet Ahmedu Rifaiju." Nekoliko godina kasnije dobila je kćerku koja je bila grbava i hroma. Zbog ovoga, druga djeca u selu su uvijek zbijala šale na njen račun. Jednog dana Ahmed Rifai je bio u posjeti ovom selu i svi ljudi su izašli na put da ga vide. Mala djevojčica se bacila pred noge Ahmeda Rifaija i plakala: "Ti si Šejh moje majke, molim te izliječi me." Kada je Ahmed Rifai vidio njeno stanje plakao je kao vrelo i učio joj dovu, stavio je svoje ruke na njena leđa i glavu. Djevojčicina leđa i noge bili su izliječeni. Zbog ovoga je Ahmed Rifai nazvan Bejnennas (ebul-urejdža, ebul-ardža), otac hromih.
Događaj u Medini
Godine 555. po hidžri, kada je imao 43 godine, hazreti Rifai je otišao na Hadždž. Nakon što je obavio hadždž, hazreti Pir Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je sa nekim od svojih rođaka, halifa i derviša posjetio Medinu Munevveru. Kada je stigao sjahao je svoju kamilu i uputio se ka Revda-i Mutahheri. Budući da nije nosio odjeću Sejjida koja je bila uobičajena za taj vakat, ne bi mu dozvoljeno da uđe u turbe Allahovog Miljenika, sallallahu alejhi ve sellem. Tako, tužan, približio se koliko je mogao pa reče: Esselamu alejke ja Džeddi - Mir na tebe o moj djede. A zatim su svi čuli glas iz Pejgamberovog mezara: Alejkes-selam ja Veledi - Mir na tebe dijete moje. U tom momentu hazreti Pir je pao na koljena i rekao: Fi halatil-bu’di ruhi kuntu ursiluha Tukabbilul erda anni ve hije naibati Ve hazihi devletul-ešbahi kad hadarat Famdud jeminike kej tahzabiha šef’ati - Do sada sam iz daljine svoju dušu slao tebi Tvoju zemlju mjesto mene da poljubi Dobih šansu i da tijelom sada dođem ja tebi Pruži meni desnu ruku svoje usne da počastim. Naš Sejjid Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je ispružio ruku i Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, ju je poljubio. Dok je hazreti Pir držao hazreti Pejgamberovu ruku, Pejgamber mu je rekao: ”O, Ahmede! Popni se u mihrab savjetuj i nosi crno... Ovo je bejat za tebe i tvoje nasljednike do Dana Proživljenja.” Svi prisutni su ovo čuli. Nakon ovoga Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je legao na džamijski prag vrata poznatih pod nazivom Babus-Selam (vrata mira) i zatražio od ljudi da gaze po njemu. Ljudi koji su svojim nogama prešli preko hazreti Pira izašli su kao arifi (gnostici). Za to vrijeme je hazreti Pir činio sljedeću dovu: Allahumme zidni temkinen ve imanen ve marifeten bike ve nebijjikesallallahu alejhi ve sellem. (Allahu moj, povecaj mi moje razmisljanje, iman ispoznaju Tebe i Tvoga poslanika, saallallahu alejhi ve sellem.) Nakon što su se ljudi razišli, Hazreti Pir se okrenuo prema Poslaniku,sallallahu alejhi ve sellem i rekao: ”O moj predče. Nisam ti mogao zahvaliti na svim ovim blagodatima, pa sam zamolio ljude, sljedbenike tevhida, koji su prihvatili Muhammedovu poruku, da gaze po meni” Nakon ovoga srusio se na pod. Ovaj događaj je prihvacen kao dokaz hazreti Pirove loze koja ga veže sa Muhammedom, sallallahu alejhi ve sellem i njegovog Gavsijjeta. Te godine vise od 90 hiljada ljudi je bilo na hadždžu. Mnogi od njih bili su evlije, ulema, fekihi i muhaddisi. Te godine na hadždžu su bili: · Šejh Hajat ibn Kajs El-Harrani, kadesallahu sirrehu · Šejh Adi ibn Musafir Sami, kadesallahu sirrehu · Šejh Abdulkadir Gejlani, kadesallahu sirrehu · Muhaddis Šejh Abdus-Semi Hašimi El-Vasiti, kadesallahu sirrehu, koji je bio i neposredni svjedok. Također, ovaj događaj prenosi i poznati hafiz Hadisa Dželaluddin Sujuti, radijallahu anhu. Muhaddis Šejh Abdus-Semi’ El-Hašimi El-Vasiti, koji je prisustvovao svemu ovome, je u svome djelu Sivadul-Ajnejn prenio sljedeće:
”Niko ne zna gdje se Ahmed Rifai popeo, jedino je poznato u kojem je pravcu otisao. Oslobodio se ljudskih okova i nefsa i prevazišao sve opisive stepene. Sve evlije su tražile pomoć od njega. Njegovo otrkovenje je još uvijek aktuelno.”
Prilikom gore navedenog događaja desio se i burhan (dokaz) kada je hazredi Pir poljubio Poslanikovu, alejhisselam, ruku pred 90 000 hadžija, ljudi koji su gledali u Revda-i Mutahheru, izgubili su svu snagu i skoro su se izgubili. U tom momentu, nesvjesno, izvukli su iz korica svoje oružje i oštre predmete i počeli ih zabadati u svoje tijelo. Neki su čak u svoj toj ekstazi počeli i žeravicu stavljati sebi u usta. Nakon što se hazreti Pir Ahmed Rifai, nakon razgovora sa Poslanikom okrenuo ka njima vidio je da ih ono sto rade nimalo ne povređuje niti ih vatra izgara. To je bio blagoslov sastanka sa Poslanikom koji je bio jedna od Poslanikovih mudžiza i jedan oblik hazreti Pirovog kerameta. Hazreti Pir je odmah ispisao harfove hazreti Alijine dove zvane Dželdželutija, u pijesku i taj pijesak raspršio po ljudima koji su bili u ekstazi. Nakon toga, stanje koje ih je zahvatilo, prestalo je. Došli su sebi. Hazreti Pir je digao ruke i rekao: ”O, Gospodaru, u znak sjećanja na ovaj dan molim te učini ovo dokazom (burhan) šejhova koji slijede moj put.” Od tada rifaijski šejhovi čine burhan ili idžra.
Vrline
Šejh Abdulvehhab Ša’rani, kadesallahu sirrehu, opisuje Sejjida Ahmeda Rifaija, radijallahu anhu, na sljedeći način:
"Moj Sejjid Ahmed Rifai, radijallahu anhu, bi prvi nazivao selam čak i domaćim životinjama i psima. Kada bi vidio svinju rekao bi joj ”Dobro jutro” Zbog toga su mu prigovarali pa je on rekao: ”Ja sam se navikao na ljepotu i lijep odnos prema svakom” Kada bi čuo za bolesnu osobu pa makar to bilo i daleko, otišao bi do tog mjesta i obišao bolesnog, nije mario da li će ostati dan ili dva. Izlazio bi na put i putne prelaze i gledao ima li kome da šta pohizmeti i pomogne. Ako bi vidio slijepog čovjeka uzeo bi ga za ruku i vodio do njegovog mjesta boravka. Savjetovao je svoje muride da paze starce i iznemogle i govorio je: ”Allahov poslanik i vjerovijesnik je kazao: Ko pazi starca, oboljelog muslimana, Allah će njemu darovati nekog ko će njega paziti kad ostari.” Kada bi se Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, vraćao kući u mjesto Ummi Ubejda sa svojih zijareta i kada bi se približio svom naselju, utegao bi svoju odjeću, usukao bi od jednog dijela uže, nakupio bi suhih drva, svezao ih i stavio sebi na glavu. Nosio je to sve do u naselje, kada bi ga ugledali derviši brzo bi oni otrčali van grada i zaprtili se na isti način. Kada bi došli u grad sa drvima on bi im rekao da to podijele starim, siromašnim i iznemoglim. Tako je praktično pokazivao muridima šta treba i kako treba raditi."
Prenosi se da je Šejh Ibrahim Busti, radijallahu anhu, porijeklom iz Afganistana, prije nego što je upoznao pravo stanje Šejh Ahmeda Rifaija, kadesallahu sirrehu, poslao mu jedno pismo sa teškim kritikama. Bio je pao pod uticaj ”rekla kazala” sa iskrivljenim slikama o stanju Ahmeda Rifaija. On posla svog hizmećara sa pismom Ahmedu Rifaiju. Kada je hizmećar došao sa pismom, Hazreti Rifai mu reče: ”Čitaj šta si donio” I hizmećar muderrisov (šejh Ibrahim je bio i muderris) poče čitati pismo: ”Ej čoravi dedžale, ej novotaru dinski, koji sastavljaš u zajednički skup muško i žensko, otpadniče i pasji sine…” a onda još i razne druge uvrede. Pismo je čitano javno pred njegovim muridima i ahbabima. Pošto je hizmećar pročitao pismo, to pismo je uzeo hazreti Rifai pa ga još jednom pročitao, a onda reče: ”Istinu je rekao, svoju naravno, a božanska istina je izvorna i uzorna. Allah ga darovao hajrom preko mene i od mene” A onda je rekao: ”Ja neću obraćati pažnju niti koga koriti niti sumnjičiti zbog vrenja panike, sumnjičenja i podozrenja, budući da ja nisam kod Allaha od onih koji sumnjiče.” Zatim je rekao izaslaniku: ”Piši ti sada što ti govorim: Od bezveznjaka Ahmedice, a za Sejjida Šejh Ibrahima Bustija, Allah nek je zadovoljan njime: Što se tiče tvojih tvrdnji koje si mi naveo u svom pismu, znaj, Svevišnji Allah me stvorio kako je htio i u meni nastanio šta je htio, ja iskreno želim da mi ti zbog svoje dobrote dovu učiniš, da Allaha moliš za me i da ne ne ostaviš i ne rastaviš od svog oproštaja i svoje vrline i da prema meni budeš prijateljski raspoložen.”
Kada se izaslanik, koga je šejh Ibrahim poslao vratio sa odgovorom i pismom i kada je šejh Ibrahim pročitao, pade licem na sedždu kao pokošen, kada je došao sebi, kada se pribrao ustade i napusti mjesto boravka, kuda, mještani nisu znali, ali je krenuo u nepoznatom pravcu. Šejh Abdulvehhab Ša’rani, kadesallahu sirrehu, prenosi sljedeće:
"Hazreti Pir, Sejjid Ahmed Rifai, radijallahu anhu, nikada ne bi uzvraćao zlo koje mu se činilo. Tako se prenosi da je jednom prilikom grupa muslimana koji su bili i učeni, počeli ga vrijeđati i grditi jer su bili o nečemu krivo informisani, a pretpostavlja se da ga nisu mogli shvatiti o čemu je govorio. Zbog tog nesporazuma su ga vrijeđali i ružnim imenima nazivali, a naročito mu prigovorili da mijenja Kur’anske propise i značenja. Tada je Šejh Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, otkrio svoju glavu, skidajući turban, pa je pao na zemlju i poljubio je govoreći im: ”Gospodo, oprostite vašem ropčetu”, a onda im počeo ljubiti ruke i noge govoreći: ”Budite zadovoljni samnom, vaša blagost neka me prati” Pošto ih je smirio i onemogućio dalje napade i njihovu srdžbu, oni mu rekoše: ”Mi nismo nikada vidjeli sufiju sličnog tebi. Ti sve što rekosmo podnosiš od nas ne mijenjaš se, niti se braniš” A on reče: ”Sa bereketom, počasti i nadahnućem vašim” Kad to reče okrenu se svojim muridima i reče: ”Nema ničeg lošeg u svemu, sve je hajr” Poslije tog događaja rekao je svojim muridima: ”Mi smo ih pustili da izgovore ono što je kod njih potrpano, što su smatrali ispravnim. Mi smo za te uvrede bili preči i dostojniji od drugih. Da su to oni nekom drugom izgovorili oni ih ne bi podnijeli” U toku takvih i sličnih događanja, jedan njegov murid mu reče:
”O moj predvodniče, šejhu moj ti si Kutb!” a on, mubarek, mu reče: ”Ostavi na miru i oslobodi kutbijjeta svog šejha!” A murid zavika: ”Pa ti si onda Gavs!” a on reče: ”Ne tvrdi svome šejhu Gavsijjet!”
Hazreti Šejh Abdulvehhab Ša’rani kaže: ”Što se mene tiče, ja smatram da su te njegove riječi bile dokaz da je on mubarek bio prešao i prevazišao sve te evlijanske mekame i odnose, jer kutbijjet i gavsijjet je poznati mekam, a onaj ko je sa Allahom i uz Allaha, njegov mekam je nepoznat, jer On ima mekam u svim mekamima, a Allah najbolje poznaje svačije stanje i položaj.”
U njegovo doba bila je jedna osoba koja ga je stalno negirala i kritikovala blamirajući ga u Ummi Ubejdi. Kad god bi ta osoba susrela nekog hazreti Pirovog murida, rekla bi: "Ponesi ovo pismos vome šejhu” A kad bi ga otvorio, Sejjid Ahmed Rifai, našao bi u njemu razna etiketiranja pogrdna kao što su: ”Mulhide, batalijo, zindiče, bezbožniče, lažljivče, krivovjerniče i sl.” Sejjid Ahmed Rifai uvijek bi rekao: ”Onaj ko ti je dao ovo pismo je izrekao istinu” A ona bi izaslaniku uvijek dao novčić i redovito mu dovu činio: ”Allah ti zbog mene hajr darovao. Ti si sebeb za sticanje moje vlastite dobiti”
Kada se taj antagonizam njegovog idejnog protivnika oduljio, a od toga nije bilo učinka, a niti uspijeha, ovaj čovjek lično krenu u susret Ahmedu Rifaiju. Kada je došao blizu Ummi Ubejde desi se kod njega čudan hal. Sa svoje glave skide turban, uze svoj ogrtač pa ga sveza sebi oko pojasa, a onda tu pregaču dade jednom čovjeku koji mu je bio u pranji u ruke i naredi mu da ga vodi kao hajvanče kod Ahmeda Rifaija. Kada je čovjek doveo ovoga kod hazreti Pira, Ahmed Rifai mu reče: ”Šta ti je trebalo da to činiš brate moj?” Protivnik Sejjid Ahmeda mu tada reče: ”Moj postupak prema tebi” Sejjid Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, mu je rekao: ”Nema ništa zlo, sve je dobro što Allah daje moj brate. Preporučujem ti da se i ti podervišiš i da uzmeš srčani ahd (bejat)” Čovjek se poderviši na ruke Sejjida Ahmeda Rifaija i postade njegov vjerni murid do smrti. Hazreti Pir, Ahmed Rifai, radijallahu anhu, bi često ponavljao: ”Rob neće, a niti može postići srčanu čistoću sve dok u njegovim prsima postoji opakosti, zlobe, zločudnosti, podmuklosti, odvratnosti, i druge ružne grdobe prema prijatelji i prema neprijatelju, a niti bilo kojem stvorenju Svevišnjeg Allaha. Tu spada osobno prijateljstvo prema divljači, kamenjaru, pustinji, džunglama, pticama i onima u njihovim skrovištima, kada se svi oni neće bojati i bježati od tebe i tada će ti se objelodaniti tajna Ha Mim-a”
Jednog dana dovedoše hazreti Piru jednog velikana teško bolesnog da bi mu hazreti Rifai dovu učinio za ozdravljenje. Ovaj čovjek je ostao više dana u tekiji, a da Ahmed Rifai nije obraćao pažnju na njega. Mujezin mjesne džamije, Jakub, inače jedan od šejhovih halifa, reče: ”O Sejjide, kad češ dovu učiniti za ovog bolesnika?” Šejh reče: ”Jakube, tako mi nedokučivosti Nedokučivog, Ahmedu se svaki dan ispuni stotinu želja, a da ni za jednu dovu ne učinim” Mujezin Jakub reče: ”O Sejjide, nek bude tvoja jedna dova za ovog sirotog bolesnika” Šejh reče: ”Nije časno ni pristojno da ja budem nepristojan, pa da ja imam svoju volju, a Allah svoju volju.” Zatim reče: ”Nije onako kako se obično smatra, zaista stvaranje i dirigovanje je vlasništvo Svevišnjeg blagoslovljenog Gospodara svjetova” Zatim je nastavio rekavši: ”O, Jakube! Jedan derviš, miskin koji je u halovima derviškim, kada nešto zaište – dovu čini za nešto pa mu se udovolji, a što mu je inače određeno i dosuđeno,on za jednu deredžu u svom mekamu i časti padne naniže.” Jakub tada reče: ”Pa svako poslije namaza dovu čini, vidim i tebe da to radiš i da Svevišnjeg dozivaš” Ahmed Rifai tada reče: ‘Ta dova svakodnevna poslije namazaje osobno izvršavanje Božije naredbe, to je robovanje, a dove za posebne želje i potrebe, svojevoljne, imaju posebne uslove od namaskih dova” Ali nakon dva dana iza ovog razgovora bolesnik je ozdravio.
Šejh Ahmed el-Hanziri ed-Darir, kadesallahu sirrehu, se želio susresti sa Šejhom Ahmedom Rifaijem, kadesallahu sirrehu, i da se s njim upozna. Krenuvši na put dospio je do njegove mubarek tekije u Berijji. Nije ga zatekao pa je odlučio da zanoći i prespava kod njega. Njegov hizmećar u tekiji mu reče: ”Ti ne možeš prespavati ovdje od straha od stvari koje se ovdje noću dešavaju.” Šejh Hanziri reče: ”Ostaću, u Allaha se uzdam” On dalje pripovijeda: ”Kada je nastupilo jacijsko doba, lavovsko rikanje je počelo pred vratima tekije sa grebanjem na željezna vrata tako jako da sam ih svakog časa očekivao da će da uđu u prostoriju. Moji svi zlgobovi su se tresli od straha da sam pomislio da će se svi rastrgati i razaletiti. Govorilo se da on (Ahmed Rifai) druguje sa lavovima i da ga oni traže. Ja sam imao osjećaj da će provaliti i da će me rastrgati. U tom očekivanju i strahu osjetio sam da je neko sjeo pored mene, pa mi reče: Ovo je mubarek noć, ”zašto ne učiš Kur’an, ja ću učiti s tobom”. Ja mu rekoh ”da učiću”. Mi smo tada proučili suru Nahl i suru Nedžm, pa kada se približi izlazak zore, ovaj čovjek mi donese dvije pogače i dvije posude. U jednoj posudi bijaše kajmakli mlijeko, a u drugoj med. To sam ja sve pojeo, dobro se najeo i jako dobro osjećao. Kada se zora pojavi onaj čovjek nestade. A onda mi dođe hizmećar tekije pa mi reče: ”Stalno si mi bio na umu jer dosad niko nije ovdje u ovoj prostoriji mogao prespavati osim našeg šejha”- Ja njemu ispričam šta sam tu noć doživio, a on mi reče: ”Onaj što je učio Kur’an s tobom i što ti je donio jelo, to je moj Sejjid Ahmed Rifai”
Jednog petka, hazreti Rifai je spavao i probudio se u vrijeme namaza. Međutim mačka je spavala na njegovom ogrtaču. Tražio je od svoje žene makaze, odrezao dio svoga ogrtača gdje je mačka ležala, ustao i otišao na namaz. Kada se je vratio, mačka je bila budna i otišla, pa je tražio od svoje žene konac da prišije ogrtač. Kada je vidio svoju ženu da je nezadovoljna onim što je učinio sa svojim ogrtačem, rekao je: «Ne brini, ništa osim dobra se nije desilo i ja nisam zabrinut zbog ovoga, ovo je bilo dobro djelo».
Jednom je Ahmed Rifai proveo četrdeset dana u divljini brinući o leproznom psu. Kada se vratio i bio upitan zašto je proveo toliko vremena brinući o prljavoj životinji, on je odgovorio: «Kada umrem i sretnem svoga Stvoritelja, šta ću reći ako me pita zašto nisam pomogao Njegovom stvorenju»?
Ahmed Rifai je posjedovao mnoge vrline, uvijek bi opraštao loša djela (koja su njemu učinjena) , hranio je gladne, oblačio siromašne, posjećivao bolesne i išao na džennaze. Sjedio je sa siromašnim ljudima i nije bio ohol prema siromašnima. Hazreti Pir je često stajao i razgovarao s njima. Bio je strpljiv u bolu. Davao je dobar savjet svojim neprijateljima i pozdravljao bi ih kad bi ih sreo. Čistio je džamiju svojim vlastitim rukama. Ako bi ljudi bili tužni i hazreti Rifai bi bio tužan, a ako bi bili sretni i on bi bio sretan. Kada je govorio mladim ili starijim ljudima , govorio bi sa poniznošću i poštovanjem. Nije se smijao naglas, već lagano. Kada je išao putem, oborio bi pogled. Nije gledao ni desno ni lijevo, nego pravo ispred sebe, nije ga bilo briga šta drugi ljudi rade. Hazreti Rifai bi slao hranu u kuće siromašnih i brinuo je o bolesnima. Također je brinuo o siročadi kao da im je otac. Na kraju svakog namaza je učio Ajetul Kursijju. Kada je išao putem, uvijek bi učio Fatihu. Stalno je bio pod abdestom. Ako bi njegovi muridi bili u nekoj potrebi, on bi se za njih pobrinuo. Pio je vodu u tri gutljaja i nosio zakrpljen ogrtač. Ni u jednom sijelu nije htio da sjedi u pročelju, a niti na serdžadi iz poniznosti i skromnosti koju je posjedovao. Sasvim je malo i tiho govorio. Govorio je: ”Naređena mi je šutnja” Šutio bi dok ljudi ne bi rekli: ”On zaista ne govori” a kada bi govorio gasio bi žeđ slatkoćom svoga govora. Odbacio je svoj nefs i bio ponizn prema ljudima jer nije imao potrebe za njihovim imecima i počastima. Bijaše blage naravi, lagane opksrbe, lijepe ćudi, plemenite duše, lijepog ophođenja, veselo se smijao… U njemu su bile skupljene sve najplemenitije odlike ahlaka.
Znanje
Bio je fekih (pravnik), alim, poznavalac i hafiz Kur’ana, majstor u tedžvidu, muhaddis, mufessir. Imao je najveće idžazetname i diplome. Poučavao je ljude sunnetu Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, naređujući dobro i odvraćajući od zla. Kada bi izrekao riječ, argumentirao bi je najpouzdanijim dokazima, održao bi riječ, a govor mu se nikad nije razlikovao od djela.
Preseljenje
Uputio se Allahovoj milosti u podnevskom vaktu, dana 12. Džumadel ula 578. Godine po hidžri. Zadnje su mu riječi bile Kelime-i Šehadet. Pokopan je u Ummul-ubejdi u svom poznatom mubarek turbetu. Imao je dug život, 66 godina ispunjenih znanjem i radom, zikrom i opominjanjem. Neka je Allah zadovoljan s njim, njegovim čistim prethodnicima i dobrim sljedbenicima i nama, zajedno sa njima i sa svim muslimanima.
Pohvale uleme
Imam Zehebi, radijallahu anhu, je rekao o Šejhu Ahmedu Rifaiju, kadesallahu sirrehu: ”Imam, uzor, abid, zahid,
Šejhul-arifin”
El-Mu’eredž ibn Imad el-Hanbeli, radijallahu anhhu, je rekao: ”Šejh, zahid, uzor”
Ibn Halikan je rekao: ”Bio je dobar čovjek, šafijski fekih (pravnik). Neki derviši su od njega poprimili ahlak i uljepšali svoje vjerovanje kod njega...”
Knjige
Hazreti Pir Ahmed Rifai, kadesallahu sirrehu, je napisao mnogo knjiga, ali je dosta njih izgubljeno prilikom najezde Mongola i Tatara, a neke od onih koje mu se pripisuju su sljedeće:
Me’ani bismillahir-rahmanir-rahim
Tefsir suretil-kadr
Er-Rivaje hadisi šerif
Et-tarik ilallah
Es-Siratul-Mustekim
El-Behdže
Rahikul-Kevser
En-Nizamul-Hass li ehlil-ihtisas
El-Medžalisul-Ahmedijje
Kitabu-l-Hikem
Šerhu-Tenbih
Ratibu Rifai (El-Misbahul-munir fi virdis-sejjid er-Rifai el-Kebir)
Es-sirrul-musavvun
El-Burhanul-Mu’ejjed
Haletu Ehli hakika me’allah
Halife Hazreti Pira Ahmeda Rifaija
Postoji na stotine ljudi koji su primili hilafet od hazreti Pira lično. Među najpoznatijima su:
Hazreti Šejh Muhammed
Hazreti Šejh Fethuddin El-Mekki
Hazreti Šejh Ibrahim A’zab
Hazreti Šejh Mudžerred El-Ekber
Hazreti Šejh Ebul-Hasan Ali El-Hariri
Hazreti Šejh Jakub Kerraz
Hazreti Šejh Omer Ebul-Feredž Farusi
Hazreti Šejh Abdusemi Hašimi
Hazreti Šejh Abdul Azim Vasiti
Hazreti Šejh Sejjid Ali ibn Osman
Hazreti Šejh Sejjid Abdul Muhsin
Hazreti Pir-i Sani Sejjid Ahmed Izzeddin Sajjadi
Hazreti Šejh Hadže Ahmed Jesevi Turkistani Hutani
Hazreti Šejh Mahmud Hajrani
Hazreti Šejh Hajat ibn Kajs Harrani i mnogi drugi...
Tarikati i pirovi čija silsila se veže za Ahmeda Rifaija
Bedevijski Tarikat – Hazreti Pir Sejjid Ahmed Bedevi, kadesallahu sirrehu. Njegova silsila preko Šejh Alija ibn Nuajma El-Bagdadija se veže za hazreti Pira Ahmeda Rifaija
Šazilijski Tarikat Hazreti Pir Ebul-Hasan Šazili, kadesallahu sirrehu. Njegova silsila preko Šejha Abdusselama Mešiša se veže za hazreti Pira Ahmeda Rifaija, i to preko Šejha Abdurrahmana El-Medenija i Šejha Ebu Ahmeda Džafera ibn Sejjid bulada El-Huzaija s jedne strane, zatim preko Šejh Barijja Irakija s druge strane…
Dessukijski Tarikat Hazreti Pir Ibrahim Dessuki, kadesallahu sirrehu. Njegova silsila preko Šejha Izzeddina Ahmeda Farusija se veže za Šejha Omera Farusija, a preko njega za Pira Ahmeda Rifaija, kadesallahu sirrehu.
Sadijski Tarikat Hazreti Pir Saduddin Džibavi, kadesallahu sirrehu. Njegova silsila preko njegovog oca Šejh Mazida Šejbanija se veže za hazreti Pira Ahmeda Rifaija.
Jesevijski Tarikat Hazreti Pir Hodža Ahmed Jesevi, kadesallahu sirrehu. On je primio hilafet i hrku od harzeti Pira Ahmeda Rifaija lično.
Zejnijje Tarikat Hazreti Pir Muhammed zejneddin El-Hafi, kadesallahu sirrehu. Njegova silsila preko Šejha Zahiruddina Isa Misrija, a kroz Šejh Abdusselama Kulajbija i Šejh Ebil-Fetha Vasitija se veže za hazreti Pira Ahmeda Rifaija.
Rahmetullahi alejhim, edžmein. Allahumme amin.
Comments