O tespihu

Elhamdu lillahi rabbil-alemin. Ve ssalatu vesselamu ala sejjidina Muhammedin ve ala alihi ve sahbihi edžmein!

Govorit ćemo o tespihu. O ovom predmetu, ovom pomagalu koje koristimo da bismo veličali i spominjali Allaha, dž.š. Možda će se neko iznenaditi što se cijeli ovaj tekst odnosi na tu temu. Za to ima više razloga.

Postavlja se pitanje je li lijepo i dozvoljeno upotrebljavati tespih prilikom činjenja zikra. U našem jeziku tespihom se naziva lanac nanizan zrnima, bobcima. Mali tespih je sa 33 zrna ili bobka, a veliki tespih ima 99. To značenje je prisutno kad se u našoj blizini izgovori riječ tespih. Koristimo ga da bismo veličali, spominjali, zahvaljivali i slavu činili Allahu, dž.š., našem Gospodaru. Obično se to čini nakon namaza, a upotrebljava se i u drugim prilikama. Dakle, ne upotrebljava se samo za onaj vird poslije namaza koji ima svoje utemeljenje, koji je propisan i o kome se zna, nego i u drugim prilikama. Ako neko hoće da kaže npr. 100 puta istigfar, 100 puta Ajetu'l-kjursiju da prouči ili, naprimjer, 100 puta La ilahe ilallahu vahdehu la šerike leh lehul mulku ve lehul hamdu ve huve ala kjuli šej’in kadir ili neki određen broj puta, onda, radi lakšeg računanja, radi lakšeg postizanja, ima to pomagalo koje su neki ustanovili, utemeljili, i ono se koristi. Mi muslimani koji smo tome naučeni, to prihvatamo. Onda je normalno da se u džamiji, među ukrasima koji je ukrašavaju, nalaze i tespihi. Mislim da je tako u većini ili u svim džamijama. Možda ponegdje, o onim džamijama koje se tretiraju kao prolazne, gdje se ljudi češće ne zadržavaju ili gdje se redovno ne klanja, možda u tim džamijama nema tespiha. A koliko sam ja obilazio džamija po svijetu i koliko vi obilazite, vidjet ćete da u većini džamija imaju tespihi. Dalje, u muslimanskim kućama, u stanovima, onim stanovima i kućama u kojima se klanja namaz, imamo postekiju i tespih kao sastavni dio domaćinstava. Mnogi muslimani stalno nose tespih. Mnogi muslimani imaju male tespihe koje stalno nose u džepu, koristić ih za namaz i između namaskih vremena, kad žele nešto proučiti. Znamo da mnogi tako to rade.

Postavljana su pitanja u određenim krugovima na način da se polemizira je li to dozvoljeno ili nije, je li dobro ili nije dobro, poželjno, pohvaljeno i što treba njegovati, prakticirati, održavati i čuvati ili je nešto što je pokuđeno, što nije poželjno i što treba izbacivati i odstranjivati. Nažalost, imamo i ovih i onih mišljenja. Što se tiče naših muslimana i što se tiče većeg djela muslimana u svijetu, tespih je općeprihvaćen pri veličanju Allaha, dž.š. Za to imamo mnogo primjera. Neko je otišao npr. na hadž i kupio dar komšijama. Šta je kupio? Tespih. Svako ko je dobio takav dar, obraduje se.

U nekim mesdžidima i u nekim džamijama, pod uticajem nekih učenja, nekog alima, imama ili određene grupe, odlučili su da izbace tespihe, smatrajući da je to nešto nepoželjno. Kažu da je bilo primjera da su sakupili tespihe u vreće i bacali ih u kontejnere za smeće, pošto je to suvišno i nepotrebno u džamijama.

O ovoj temi fetvu je u pismenoj formi obradio hafiz, poznati alim Dželaludin es-Sujuti, u našem narodu poznat kao imam Sujutija, veoma poznato ime u islamskom svijetu, poznat i priznat učenjak i na medresama i fakultetima, univerzitetima. Pogotovo je poznat po tefsiru koji se zove Tefsir dželalejn, tefsir dvojice dželala, alima. Jedan od te dvojice je Dželaludin es-Sujuti, rahimehullah. Napisao je i druga djela iz različitih oblasti. Iako je živio svega 63 godine, ostavio je veliki broj pisanih djela na arapskom jeziku i mnoga od tih djela su prevedena.

Dok je bio aktivni alim u Egiptu, bio je upitan o tespihu, pa je napisao jedan članak u jednoj od svojih knjiga.

Dva primjera su mi naumpala. Jedan primjer mi je pričao naš jedan hadžija. Kaže da je jedna starija žena iz Makedonije otišla sa mužem na hadž i, kad se je vratila s hadža, ona je u naš mesdžid, koji smo prije koristili, uvakufila izvjestan broj tespiha. Na svako zrno od tih tespiha ona je proučila po 9 puta Kulhuvallahu ehad. Znači, na taj tespih je to proučeno prije davanja u opticaj. Niko nema svoj tespih u džamiji. Svako uzima tespih koji mu se nađe pri ruci i tako su tespihi u upotrebi. Isto kao što je postekija na kojoj se klanja bolja od postekije na kojoj se ne klanja, jer se koristi, na njoj se klanja. Vi znate da je mimber sa kojeg je Allahov Poslanik, a.s., držao hutbu, a to je bio panj na koji se penjao Allahov Poslanik, a.s., i držao hutbu, kasnije, kad su ga promijenili sa drugim mimberom, da je on cvilio. Resulullah i ashabi čuli su glas drveta kako plače. To su mu'džize, to je ono što Allah, dž.š., dadne da neko čuje. Jer, nema ništa u Kosmosu, u pojavnom svijetu, a da Allahu, d.š., ne čini tespih. «Ve lakin la tefkahune tesbihahum» («Ali vi ne razumijete njihov tesbih»).

I drvo ima način kako veliča Allaha, dž.š., ptica, riba, žaba i sve ono što je Allah, dž.š., dao, ali mi taj tespih ne shvatamo. Mi razumijemo kad neko kaže Subhanallah, Elhamdulillah, Allahu ekber, znamo da se tim riječima veliča Allah, dž.š.

Drugi primjer koji ću spomenuti, to se dogodilo u Travniku. Bilo je ratno stanje, 1992. ili 1993. godine. To sam slušao na jednom sijelu uleme, a tiče se našeg reisu-l-uleme. Došao je dr. Mustafa ef. Cerić u Travnik i u prolazu navratio na sabah-namaz u Šarenu džamiju. Kad su vidjeli da je došao reisu-l-ulema, odmah su ga proturili u mihrab i klanjao je sabah-namaz. Kad je predao selam, mujezin nije govorio: »Allahumme entesselamu...« Onda je reisu-l-ulema nastavio: »Allahumme entesselamu...« Neki se se na to zgledali. Međutim, ni dalje ništa nije učeno. On izvadi tespih iz džepa i nastavi: »Ala resulillahissalavat...« Nakon namaza, jedan mu kaže: »Dobro si došao, reisu-l-ulema! Znači, nije to što si sad ti radio i što smo mi radili prije, nije to nešta što je strano vjeri, nije to nešta naopako, nije to nešta što ne valja, nije to bid'at«.

Nakon toga je reisu-l-ulema u zvaničnim aktima, odnosno u pismenoj formi izdao fetvu da muslimani u BiH zadržavaju u pravnom, fikhskom smislu obaveznost slijeđenja hanefijske pravne škole, odnosno hanefijskog mezheba. I ta je fetva poslana u sve džemate službenim putem. Može se dogoditi da još neko krišom provodi vehabizam ili selefizam, ili nekakve druge sektaške ideje. Taj slučaj je bio direktan povod za izdavanje fetve. Tako je ostalo i do danas je tako.

Mislim da nam ova dva primjera ukazuju na nešta iz čega možemo uzeti pouku.

Vratio bih se imamu Sujutiji. Sakupio je imam Sujutija predaje, rivajete, hadise i ono što je zabilježeno od doba Muhammeda, a.s., od doba ashaba, tabiina, velikih imama i velikih učenjaka tokom povijesti, kakav su oni tretman i stav imali prema tespihu.

Je li to, dakle, nešto što je sad neko izmislio, je li to nešto što sad Kinezi proizvode, pa se prodaje, ili je i prije postojao tespih kao nešto sa čime se veliča Allah, dž.š., ili dati na volju onima koji na takav način postavljaju pitanje tespiha da idu dotle da ga izbacuju iz džamija? Znate, poznato je pravilo da se iz kuća ili iz džamija udaljuje, odstranjuje i izbacuje ono što ne valja. Kad dođemo na dvorište, pa vidimo da je nesređeno, onda kažemo da to ne valja. Ali, da neki kažu da su tespihi u džamijama smetnja i nešta što ne valja?! Mi se ne slažemo s onima koji kažu da tespihi nisu ukras džamija i da ih treba izbaciti. Zašto?

Zabilježili su Ibn Ebi Šejb, Davud, Tirmizi, Nesai i Hakim, sa ispravnim senedom prenosilaca od Amra, da je rekao: »Vidio sam Allahovog Poslanika, s.a.v.s., da obavlja tespih rukama«. Interesantno je u Amrovom izrazu da je Poslanik, a.s., tespih činio rukama. Iz ovoga razumijemo da bismo, ako nemamo neko sredstvo kojim bismo brojali, mogli brojati prstima. Ovdje nije rečeno da je Poslanik, a.s., strogo naredio da se tespiha prstima i da nije dozvolio da se to radi pomoću nekih drugih predmeta. Vi znate da treba 33 puta reći Subhanallah, 33 puta Elhamdulillah i 33 puta Allahu ekber. Ako neko može u mislima pratiti da će reći 33 puta, neka kaže tako. Neko će na prste ruku brojati ili određenim sredstvom, o čemu imamo sljedeću predaju. Zabilježili su Tirmizi, Hakim i Taberani od Safije, žene Allahovog Poslanika, a.s., koja je rekla: »Imala sam pred sobom 4.000 bobaka ili zrna...« U to vrijeme nije bilo plastike, nije bilo mašina da mogu praviti ista zrna, ali su koristili ostatke od hurme, košpice koje, kad se osuše, mogu trajati prilično dugo. Probuše se i mogu se nanizati na konac i sl. Dakle, imala je 4.000 zrna na koja je tespihala izvan namaza. Safija, r.a., imala je korpu sa 4.000 zrna. Znala je da ima u korpi 4.000 zrna i nije morala više brojati. Uzme jedno zrno, kaže Subhanallah i izbaci ga napolje, zatim drugo, treće itd. Kad se isprazni korpa, zna da je rekla 4.000 puta subhanallah. Dakle, neki su se koristili tako.

Upitao je Allahov Poslanik, a.s.: „Šta je ovo, šta radiš?“

Rekla je: „Činim tespih, veličam Allaha, dž.š.“

Onda je Allahov Poslanik upitao: „Jesi li to činila sve od momenta kad sam ja otišao, pa dok sam se vratio?“

Provela je, znači, to vrijeme veličajući Allaha, dž.š.

Slični rivajeti ponavljaju se nekoliko puta. Pogotovo je praksa poznatih ashaba bila da su imali «tespihe», odnosno sredstva kojima su brojali dok su činili zikr. Neko je imao tespih, neko je imao u nekoj vrećici ili u zembilju odgovarajuće bobke i radio je to. Sad, ako je Allahov Poslanik, a.s., vidio jednu pojavu, vidio da neko nešta od njegovih ashaba radi, ako je to šutnjom odobrio, ako nije reagirao i kazao: „Nemoj to činiti“, kakav je, onda, tretman toga?

Mnogi to zaboravljaju, mnogi zanemaruju da je to definicija hadisa, sunneta. Kad učimo šta je sunnet, šta je hadis, znamo da je to ono šta je Allahov Poslanik, a.s., rekao, naredio da se radi, ono šta je on lično radio ili šta je šutnjom odobrio određenu radnju, određenu pojavu koja se prakticirala, koju je neko počeo raditi ili je radio u njegovom prisustvu.

Samo za one pojave na koje je Allahov Poslanik, a.s., skrenuo pažnju na njih, ukazao na nešta šta nije u redu, a imamo takvih pojava, bilo ih je, za to možemo reći da je zabranjeno i pokuđeno. Na te pojave je ukazano i rečeno.

I možemo li zamisliti bilo kojeg muslimana, bilo odakle, kad mu se predstavi jedna pojava da je poželjna, da je lijepo raditi je i da se zna da je to Poslanik, a.s., volio, odobrio i pohvalio, da će taj musliman to odbaciti? Naravno da neće, nego će to nastojati prakticirati i slijediti Poslanika, a.s. A, isto tako, svakom muslimanu kad se kaže da nešta nije u redu, da nije dobro, onda se on prolazi toga. Pa zašto, onda, oko nekih pojava dizati toliku prašinu? To je eventualno samo radi zbunjivanja, unošenja određene pometnje ili zapošljavanja muslimana sa pitanjima koja nisu baš toliko važna.

Kad govorimo o ovoj temi i temama sličnim ovoj, moramo imati malo više tolerancije i više razumijevanja. I ne samo olahko reći: „U vjeri je samo ono što je radio Poslanik, a.s., i samo se skoncentrirati na to“ (u smislu, ništa drugo ne raditi, sve odbaciti). Jer, u generaciji ashaba i tabiina uvijek je bilo proširivanja, bilo je prihvatanja određenih pojava, i to je upravo dalo aktuelnost islamu da se s dinamikom, stalnim razvojem, uklapao i bio prihvatljiv i aktuelan. Ali, nekad bi neki ljudi, koji imaju vrlo jednoličan pristup, htjeli načinom življenja muslimane današnjice vratiti u sedmi vijek.

Navodim primjer: Kažu da Allahov Poslanik, a.s., nije nikad staklenu čašu upotrebljavao za piće, jer nije bila u opticaju u to doba. Imao je posudu od drveta i to od grubo izrađenog drveta. Tako je to tada bilo. Međutim, kad su preselili u Medinu, ashabi su , razvojem i usavršavanjem, počeli upotrebljavati porculan, staklo i slično. Nisu rekli:“Nećemo piti iz staklenih čaša jer je Poslanik a.s. pio iz drvene čaše.“ To su prihvatali muslimani. Dalje, u načinu gradnje kuća, ulica i ostaloga, mnogo toga su uvodili jer se nije kosilo sa vjerom, nije bilo smetnje.

U predaji koju spominjem, Allahov Poslanik, a.s., rekao je: »Mogla si čak veću vrijednost postići da si rekla: 'Subhanallahi adede ma haleka min šej’in'« (Slava Allahu onolikim brojem koliko je On stvorio stvari).

Nije Poslanik, a.s., rekao Safiji: »Ne valja to što si radila, nemoj više ponavljati«, niti joj je rekao da baci tu korpu i bobke u njoj.

Veliko je sjediti jedan sat, dva ili tri sata i govoriti samo Subhanallah, ako nemaš nekog drugog posla. Bolje je to nego gledati televiziju. Jer, ljudi će žaliti na Onome svijetu svaku sekundu, svaku minutu, svaki sat u kome nisu spominjali Allaha, dž.š.

Ovdje je, dakle, ukazano: Da si rekla »Subhanallahi adede ma haleka min šej'in« (Slava Allahu, dž.š., onoliko puta koliko je On stvorio različitih stvorenja).

To je znatno veće nego 4.000 puta neko da izgovara Subhanallah.

U drugoj predaji se navodi da je Poslanik, a.s., rekao: Obavjestiću te šta ti je bolje. Ako ćeš i dalje slaviti Allaha džš. onda reci ovako: »Subhanallahi adede ma haleka fissema (Slava Allahu, dž.š., brojem njegovih stvorenja na nebesima), Subhanallahi adede ma haleka fil erdi (Slava Allahu, dž.š., brojem njegovih stvorenja na Zemlji)«.

Znači, ta vrijednost postiže se jednom rečenicom. U tome je razlika između učenih i neukih. Neuk može hodati, tumarati, nagađati, dok učenjak – evo, Poslanik, a.s., bio je imam učenjaka – to govori u „šiframa“, govori da možeš sa jednom rečenicom postići da tolikim brojem veličaš Allaha, dž.š., da je to lakše, a mnogo vrednije.

Dalje, »Ve subhanallahi adede ma bejne zalike« (I slavim Allaha, dž.š., brojem Njegovih stvorenja između nebesa i Zemlje), »Ve subhanallahi adede ma huve halikuhu Allahu ekber« (I slava Allahu, dž.š., brojem svega čemu je On stvoritelj i On je najveći), »Allahu ekber mislu zalik« (Allah je najveći, istim tolikim brojem), »Velhamdulillah« (Hvala Allahu, dž.š., istim tolikim brojem), »La ilahe ilallahu mislu zalik« (Nema Boga osim Allaha, istim tolikim brojem), »Ve la havle ve la kuvvete illa billa hil alijjil azim mislu zalik« (...istim tolikim brojem).

Kad bismo uzeli ovaj hadis, kad bismo ga sebi neko napisao i dnevno jednom ponovio, postigao bi sa par minuta toliko da veliča, da slavi Allaha, dž.š.

Vraćamo se sad na sljedeći rivajet: Sad ibn Ebi Vekas tespih je činio, veličao Allaha, dž.š., sa bobcima. Sad postavljamo pitanje: Ako je to radio ashab, je li to nešto dobro ili nije dobro?

Zbog čega je to radio? Radi koncentracije, radi lakšeg izvođenja nečeg. I, zaista, ko je nanizao taspih, učinio je veliku uslugu, hizmet i lahkoću muslimanima. Uzmeš tespih i učiš Subhanallah do označenog mjesta 33 puta i nećeš pogriješiti u brojanju.

Danas neću govoriti o onim pojavama što se bježi poslije namaza. Nekad s pravom ljudi upiru prst u nas imame. Nedavno mi je na jednom predavanju jedan hadžija kazao: »Efendije, vi ste krivi zašto ljudi džumom poslije selama odmah bježe. Zaglave na vratima, ne znaju ko će prvi istrčati. Kao, biva, svi žure na posao. Zašto ne govorite o vrijednosti toga, je li to bolje ili je bolje ostati i tespihati i zajednički učiniti dovu«.

I u pravu je taj hadžija. Neću sada o toj pojavi. Svako zna da je vednije, ko ima mogućnost da ostane. To je nafila, to je dobrovoljno, to je ako hoćeš. Farz je klanjati dva rekjata džume. Imaju četiri rekjata sunneta prije i četiri rekjata poslije te hutba. A nafila je dobrovoljna, za tvoje dobro ako ostaneš da tespihaš, da veličaš Allaha, dž.š., tebi će se sevap pisati. Ako pobjegneš prije, tebi nema sevapa. Ne vjerujem da bi ijedan imam rekao: »Braćo, čim predate selam, bježite iz džamija«. Tada nešta ne bi bilo u redu s njima.

Uloga imama je da sazivaju, da pozivaju, da zadržavaju ljude što više u džamijama i da se ljudi u džamijama, u mesdžidima osjećaju lijepo. Koliko mi imami u tome uspjevamo, ne znam. Tu će nama biti odgovornost. Ako nekad nekoga otjeramo, toga se trebamo bojati, npr. ružnim nastupom, prozivkom nekoga i slično. Da Allah, dž.š., oprosti takve greške ako se događaju.

Ibn Ebi Šeib prenosi sljedeći hadisi-šerif u svom Musannefu od ashaba Sad ibn Ebi Vekasa: »Spominje se da je Sad ibn Ebi Vekas veličao, tespihao poslije namaza i između namaza sa zrnima, bobcima«. Znači, sa taspihom, da mi kažemo jezikom današnjice.

Dalje, također Ibn Sad, u djelu Ettabekat (njegovo hadisko djelo), navodi da je jedna žena prenijela da je Fatima, kćerka hz. Husejna, koristila za tespih konac na kome su nanizani uzlovi, zavezljaji.

Ako bi neko uzeo konac, pa napravio 33 uzla, to se isto može koristiti kao tespih. To se može možda koristiti i umjesto ukrasa.

Znači, o kome je riječ? O veoma bliskim generacijama u ranom periodu islama.

Abdullah Ibn imami Ahmed, sin imama Ahmeda, u djelu Zevaid spominje da je Ebu Hurejre, r.a., poznati ashab, koji je veoma kasno primio islam iz određenih razloga, nije bio tu, došao je iz jednog plemena. Ali je to svoje kasno prihvatanje islama nadoknadio time što je rekao: „Svaki dan hoću da slijedim Muhammeda, s.a.v.s. Gdje je on, tu sam ja“.

I, Ebu Hurejre, r.a., stalno je pratio Poslanika, a.s., a i imao je izuzetno dobro pamćenje. Jednom što čuje, to i zapamti. Blagodat je da mi danas imamo veliki broj hadisa koji su do nas došli preko Ebu Hurejre, r.a. On je volio mačke. Ebu Hurejre mu je nadimak, a znači ,,otac mačaka.“ Vi znate da je mačka čista životinja i nju je dozvoljeno imati i paziti.

Šta je imao Ebu Hurejre? Imao je tespih. Imao je konac na kome je bilo hiljadu bobaka, tih označenih zavezaja. I ne bi zaspao, ne bi utonuo u san – jer čovjek kad zaspi, on je kao mrtvac; san je brat smrti; čovjek kad zaspi je u posebnom svijetu – nego bi svaku noć tespihao na taj tespih od hiljadu zrna.

Da se podsjetimo da bi bilo lijepo svaki put pred spavanje 33 puta reći Subhanallah, 33 puta Elhamdulillah, 33 puta Allahu ekber. Vjernici toga saberu i sa namazima, poslije svakog namaza po 33 puta je lijep broj i nije viška.

Šta bi oni koji su protiv tespiha rekli za Ebu Hurejru, r.a.? Ili šta bi Ebu Hurejre rekao za njih? Ne mogu zamisliti sebi taj prizor da imam sa hutbe pozove džematlije na taj čin, a džematlije jedva dočekaju: „Pokupite tespihe u vreće i bacite u smeće!“ Estagfirullah!

A naumpada mi hadžinica koja je prije uvakufljenja tespiha u džamiju na svako zrno po devet puta proučila Kulhuvallahu ehad.

Među velikanima imamima koji su koristili tespih su imam Hasan Basri, imam Gazali i mnogi drugi. Mnogi učenjaci imali su tespih kojim su slavili Allaha, dž.š. Neko je imao posebnu korpu ili kesu u kojoj je imao zrna i onda bi se odvojio, osamio, da mu niko ne smeta, i prevrtao bi ta zrna iz jedne korpe u drugu i govorio Subhanallah, Allahu ekber i druge virdove zikra. I smatrali su da time čine ibadet, da veličaju Allaha, dž.š. I, naravno, vjerovali su da ne čine nešta radi čega će ih neko kritizirati. Da su ti čestiti pojedinci u ovome dobu, možda bi bili iznenađeni tom informacijom da je došlo vrijeme da ummet Muhammeda, a.s., izbacuje u smeće tespihe iz kuća i džamija!

Nedavno me jedan hadžija, koji je iz mjesta u kome je imam najavio čistku tespiha iz džamija, i znam da je čestit hadžija, klanjali smo akšam i vidim da u njegopvoj kući nema tespiha. Pitam: „Šta je ovo, hadžija?“

On kaže: „Vidi to s mojim imamom. Vi bi to bolje trebali znati, vi se usaglasite!“

Pa, subhanallah, ono što je tradicija stotinama godina, sad se treba s nekim usaglašavati!?! To su te vehabije, to su novatori! To su bidati – novotarije.

Podsjećam na citate ashaba, među njima Abdullaha ibn Mes'uda: «Šta vide muslimani, većina muslimana da je dobro i kažu da je lijepo, to je lijepo i kod Allaha, dž.š.“ I hadis: »Allahova ruka (podrške) je sa zajednicom». Zato se trebamo i u određenim stavovima čuvati da ne stršimo kao pojedinci. A ima pojedinaca koji vole samo da su različiti od drugih. Oni frosiraju ekstravaganciju. A to nije dobro. Ekstravagantnost i privlačenje pažnje na sebe ne može donijeti nikakvo dobro. Da Allah, dž.š., uputi nas sve, a i takve koji su skloni tim devijacijama i da dadne izlaz i liječenje od takvih slučajeva. Ve sallallahu ala sejjidina ve nebijjina Muhammedin ve ala alihi ve sahbi ve sellem!

2.

Već sam spomenuo neke od dokaza, predaja, hadisa i ličnosti u islamskoj povijesti koji su upotrebljavali tespih, time veličajući i slaveći Uzvišenog Allaha, dž.š. Imam Sujutija, Dželaluddin es-Sujuti, poznati učenjak, koji ima velika djela u različitim islamskim znanostima, tefsiru, fikhu, hadisima i drugim oblastima, upoznaje nas kroz predaje da je Ebu Hurejre, r.a., ashab Allahovog Poslanika, a.s., imao tespih od hiljadu zrna ili konac sa hiljadu zavezljaja, pomoću kojih je činio tespih Allahu, dž.š., i to prije spavanja. Kažu za Ebu Hurejru, r.a., da se odlikovao time da je volio primati goste i da je bio izuzetno radostan kad bi imao nekog mujsafira. Čak kažu da u Medini nije bilo kuće koja bi se više gostu obradovala od Ebu Hurejre. O tome ima hadisi-šerif, predaja u kojoj jedan od ashaba govori da je jedne prilike bio gost kod Ebu Hurejre, r.a. I kaže da je prije spavanja Ebu Hurejre imao taj svoj konac, tespih, na koji je slavio, činio tespih Allahu, dž.š., 12.000 puta. Prije spavanja bi, znači, 12.000 puta spomenuo Allaha, dž.š., sa riječima Subhanallah, Elhamdulillah i Allahu ekber. Ova predaja zabilježena je u velikom broju hadiskih knjiga.

Dalje, Ibn Ebi Šejbe prenosi da je ashab Ebu Said el-Hudari, također poznati ashab, upotrebljavao tespih od bobaka, pomoću kojih je činio tespih. Mi smo definirali da je tespih, ustvari, pomagalo kojim veličamo Allaha, dž.š., da bi se znao određeni broj izgovora. I, prema tome, to je pohvalno sredstvo, jer olakšava brojanje. A Allahov Poslanik, a.s., govorio je: „Jessiru ve la tuassiru“ (Olakšavajte, Božiji robovi, nemojte otežavati!). Po učenju islama dozvoljeno je sve što je radi olakšanja obavljanja nekog posla ili ibadeta.

Na kakav način je Ebu Seid el-Huderi činio tespih? On je imao kesu, torbu, u kojoj su se bila ta zrna. On bi tu torbu stavio ispred sebe i, vadeći jedno po jedno zrno, govorio Subhanallah. I kad bi završio u halu zikra, spominjanja Allaha, dž.š., na takav način, onda bi došla njegova žena Ummi Afur i ona bi to vraćala ponovo u torbu. Izgovarajući također riječi zikra i tespiha.

Ko je svjestan, a većina muslimana, elhamdulillah, svjesni su, određenih poslova koje su činili ashabi Allahovog poslanika, a.s., da je to poželjno, nešta na šta bi se mi trebali ugledati i šta ne bi trebali izbjegavati ako nam je u tome olakšanje. Čovjek se nekad može zadesiti u situaciji da čini tespih na ruke, i to je također dobro. Ali, ako već imamo tespih pred sobom, dobro je, onda, da uzmemo tespih i tespihamo. Zašto?

Još ćemo citirati neke predaje. Samo nižemo dokaze. Ne mogu shvatiti nečiju neodgovornost u izjavama, kad neko olahko kaže: „Nisu Božiji Poslanik i ashabi upotrebljavali tespih; to je bid’at, to su Turci donijeli!“ A to govori kao džahil. To govori kao neznalica, jer nije pročitao šta sve ima u knjigama. Nekad se iznenadimo bogatstvom informacija, citata i zabilježenih događaja o kojima nismo znali, a nalaze se u vrijednim islamskim knjigama. Samo treba čitati i učiti. Treba satima sjediti za knjigom, pa sve to saznavati. Jer, po bilo kojem pitanju da bi se neko odvažio i rekao da nema to u sunnetu ili da to nije hadis, mora imati tako jaku podlogu da je sav sunnet „pročešljao“, da je došao do saznanja da nečega nema. Ali, postavljamo pitanje: Šta ako se nađe? Šta ćeš ti koji si izbacio tespihe iz džamija govoreći „Nema to u islamu, nije to bilo u ranom periodu islama“?

Mi mu serviramo da je bilo, da ima, pa kako će se, onda, ponijeti!? Najpametnije da kaže: Izvinite, drage moje džematlije, ja sam bio džahil, nisam znao, pa sam vas naveo na ono šta ne valja.

Ali, ko je hrabar tako da kaže?

Jedan učenjak iz druge generacije, Ebu Muslim el-Havlanijj, pobožan i učenjak, poznato ime, kao što je poznato ime Hasana Basrija, r.a., i on je upotrebljavao tespih i vidjet ćemo šta i on kaže o tome. Ovaj učenjak imao je tespih. Jednu noć probudio se, htio da uzme tespih da tespiha na njega, kad vidio je da se tespih počeo sam okretati. To je keramet. To je počast. Tespih se okreće sam. Ne drži ga on rukom, prstima svojim, i čuo je glas da tespih govori «Subhaneke ja munbitte nebat» (Slava Tebi Koji daješ da raste rastinje), «ve ja daime subat» (i Ti koji imaš trajnost, stalnost, opstojanje).

On je pozvao svoju ženu da to vidi. I, kad je došla, vidjela je da se tespih sam okreće i veliča Allaha, dž.š. Kad je ona sjela kod njega, tespih je ušutio.

Da ne bismo bili sad iznenađeni, u doba Allahova Poslanika, a.s., bobica masline tespihala je Allahu, dž.š., u pejgamberovoj ruci i to su čuli ashabi kako maslinka govori Subhanallah njima razumljivim arapskim jezikom. Maslinka u ruci Allahova Poslanika, a.s., govorila je Subhanallah i to su ashabi gledali. Ko to doživi, možemo reći da je to veliki keramet, da je to velika počast da čuje nešta od Allahovih ajeta, Allahovih, dž.š., znakova.

Također, među velikim imamima, velikim učenjacima koji su koristili tespih je Abdulkadir el-Gejlani, učenjak koji je živio u Bagdadu. I o tome piše imam Sujutija. Šejh Abdulkadir el-Gejlani, r.a., također je imao tespih sa kojim je slavio Allaha, dž.š. I svi veliki imami, svi veliki učitelji, sve velike hodže dok bi podučavali djecu, studente i druge ili dok bi preslušavali hafize i učenjake hadisa, imali su tespih u ruci.

Prije je bilo teže završiti naukovanje i dobiti idžazet-namu u klasičnom sistemu obrazovanja nego sad. Sad fakultet traje 4 ili 5 godina, položiš predmete, uradiš diplomski i završeno je. Prije je to bilo teže. Da bi neko dobio idžazu da je slušao hadis od nekog učenjaka, morao je pred njim pročitati sve hadiske knjige koje su imali. I napamet da ga presluša sve šta je bilo traženo programom. Imali su vremena. A danas studenti moraju ganjati profesore za termine, za ispite, jer profesori su zauzeti. Te pišu za novine, te su članovi raznih organizacija, a pogotovo naši profesori u Sarajevu. Prije nije bilo tako. Učenjak, šejh, alim, hodža sjedi u džamiji i ima vremena napretek, a nisu bili škrti u tome. I većina njih bi to svo vrijeme imali tespih u ruci. Šta bi moglo biti loše u tome?

Kažu da su viđali da kad Abdulkadir Gejlanija svoj tespih stavi na zemlju, tespih se počne sam obrtati. Nisu čuli ništa, ali su vidjeli da tespih kruži, da se pomiče u krug. Neko bi rekao da je to možda sihir, čarolija. Nije. Ja imam iskustvo, ne sa sobom nego sa jednim mojim poznanikom. Dok sam bio učenik Medrese u Sarajevu, pričao mi student Arap. Bio je pobožan, dobar učenjak i čestit. Često je boravio u kući našeg velikog alima šejha h. Fejzullaha ef. Hadžibajrića. Otišao je jednom u Zagreb iz Sarajeva i imao je sa sobom tespih. To mu je bio dar od njegovog šejha Osmana Siradžudina es-Sanija. A on je bio poznati učenjak. I čuvao je taj tespih što bi rekli kao oči u glavi. I na njega je tespihao gdje god bi stigao. I pričao je da ga je bio izgubio u Zagrebu. Poslije par dana on se vratio u Sarajevo i našao tespih u Begovoj džamiji. Subhanallah!

Mi sad postavljamo pitanje kako je došao tespih iz Zagreba u Sarajevo? To su kerameti koje Allah, dž.š., daje svojim određenim robovima.

Dalje, tespih se spominje u djelu kadije, učenjaka Ebu Abbasa Ahmeda ibn Halikana, Vefejati E'ajan. To je poznato djelo na arapskom jeziku u kome se govori o historijatu velikana. Dakle, biografsko djelo o islamskim velikanima. Također, bio je učenjak koji se zvao Džunejd, u Bagdadu. Vidjeli su u svojim rukama i on stalno nosio tespih.

„Ti dostigao taj stepen. Postao si toliki učenjak! Tako častan i poznat a još nosaš i upotrebljavaš tespih“, rekli su mu poznanici.

Vjerovatno su mu htjeli reći da je tespih više za početnike, da vježbaju, da treniraju. A kad se neko usavrši, postigne deredže, kao, onda mu ne treba tespih.

Kao što bi se reklo: Šta će sufara profesoru?

Neko misli ako je tespih istespihao, postigao određene stepene, da mu više ne treba.

Međutim, on je rekao: «Ovim sredstvom (tespihom), ovim putem, na ovaj način, sa ovim sam došao kod svoga Gospodara. Sa ovim tespihom spoznao sam svoga Gospodara». I kazao: „To ja ne napuštam i ne ostavljam!“

Neko bi se mogao uzoholiti i reći: „Postigao sam keramet ili nešto vidio, pa neću dalje činiti tespih“. To nije poželjno, nego je poželjna istrajnost na tespihu i istrajnost u dobrim djelima.

Među učenjacima koji su također upotrebljavali tespih mogao bi se spomenuti zaista veliki broj onih koje je nanizao i spomenuo imam Sujutija u svome djelu. Međutim, zadovoljit ću se ovim već spomenuti poznatim imenima, a kome to nije dovoljno, pa nije naša krivica ako je neko toliko zaslijepio i ne prihvata argumente istine! Izdvojio sam neka nama poznatija imena, a ko želi više, neka pročita spomenutu Sujutijinu knjigu.

Niko nije postao učenjak tek tako, sam od sebe. Treba biti priznat učenjak. Vi znate, mi u Bosni imamo jednog reisu-l-ulemu. Ne postoje dvojica reisu-l-ulema. Nije mogao svako doći do te mertebe. I nije poniženje našem reisu da uzme tespih i tespiha, viđali smo ga. A neko, estagfirullah, to doživljava ponižavajuće. Ponudiš nekome tespih u džamiji, a on oholo uzdigne glavu i išareti da neće i tespiha među prstima. To je pogrešno razumijevanje, pogrešno shvatanje. Može biti da ga je neko napajao iz gorkih izvora. Iz izvora koji nisu bistri i pitki. Iz izvora koji su zamućeni, a ne sa pravih islamskih izvora. Poslanik, a.s., govorio je: „Držite se moga sunneta i sunneta mojih pravednih halifa“ (nasljednika).

Čuli smo da ima i onih koji porede naš islamski tespih sa kršćanskom brojanicom ili onom u budista. To je nekulturno! Musliman će se naljutiti ako bi čuo da neko s tim poredi tespih. Čuli smo i ekstreme koji kažu: „Bacite te lančuge!“, misleći na tespihe. To je sve neprimjereno i nedolično izražavanje. Ako je džamija kuća, ustanova koju Allah, dž.š., voli zato što se sedžda čini u njoj, čini se ibadet, postiže svoju svetost, i zato su mesdžidi odlikovani time da su Allahove, dž.š., kuće. A mesdžid ili džamija je garib gdje nema sedžde, u kojoj nema klanjača; da je ne znam kako lijepo ukrase, obrade, uljepšaju, izglačaju, namirišu, ako nema klanjača, ona ne vrši svoju funkciju. Tako isto treba shvatiti tespih, kao alatku, kao sredstvo, pomagalo koje nam olakšava da veličamo Allaha, dž.š.

A sve što je na nebesima i zemlji slavi i veliča Allaha, dž.š.

Ve sallahahu ala sejjidina Muhammedin ve ala alihi ve sahbihi ve sellem.

Dr. Fikret ef. Arnaut

#tespih #otespihu #FikretefArnaut