Zabilježeno je da se jednom desila razmirica izmedu halife el-Mensura i njegove žene zbog tobože njegovog osjećaja odvratnosti prema njoj. To je njoj teško padalo, i zato je insistirala da joj se pravda učini. Oboje su se složili da zovnu Ebu Hanifu, ondašnjeg najštovanijeg pravnika u Iraku, da im presudi. Kada je stigao, halifa ga je upoznao s poblemom, te ga je zapitao:
“Koliko žena po islamu čovjek može oženiti?”
“Četiri”, odgovorio je.
“Da li iko smije išta suprotno tome reći”, zapitao je halifa.
“Ne”, bio je odgovor hazreti Ebu Hanife.
Onda se halifa okrenuo ženi i rekao joj:
“No, jesi li čula?”
“Ali”, nastavio je hazreti Ebu Hanifa, “to se odnosi samo na one pravične. Međutim, ko nije od njih, ili se boji da neće biti, mora se zadovoljiti samo jednom, kao što nas Allah dž.š. eksplicitno na to upozorava: “… A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom (se ženite)…” (En-Nisa’ 3) Mi moramo u svakoj situaciji postupati prema Bogom datoj vaspitanosti i urazumiti se Njegovim opomenama.”
Halifa je poslije ovih riječi ušutio, i nije više ništa progovorio. Onda se hazreti Ebu Hanifa okrenuo i otišao.
Odmah po dolasku kući stigao je jedan od halifinih sluga kojeg posla dotična žena halife, a s njim kao pokloni obilni imetak, odjeća, služavka i egipatski magarac. Ebu Hanifa, r.a., je sve odbio rekavši:
“Poselami je i reci joj da sam ja samo u ime Allaha dž.š. branio svoju vjeru. Nisam time želio približavanje nikome.”
(Prema: Ebu Zehrah: Ebu Hanifa hajatuhu ve ‘asruhu - arauhu ve fikhuhu: str. 39.)