Mektubat Imam Rabbani Ahmed Sirhindi, kaddesallahu ruhahu.
Allahovi Atributi (Sifati)
I
Tom II:2 (str. 860-1)
Esencijalni Allahovi atributi imaju objektivnu egzistenciju.
Sedam ili osam Allahovih atributa koji su Njegove esencijalne kvalitete imaju objektivnu egzistenciju. Niko osim pripadnika Ehli Sunneh (nek ih Allah nagradi za njihov trud) nije potvrdio objektivnost ovih kvaliteta. Čak i neke kasnije Sufije su porekle njihovu objektivnu egzistenciju i smatrali su njihovo bivstvovanje uz Esenciju samo iz aspekta misli. Oni su rekli:
'Atributi su drugo (mimo Esencije) u misli. Ali u realnosti oni su jedno s Allahovom Esencijom (zat).'
Teolozi Ehli Sunne su u pravu zato što je njihov pogled u ovoj stvari izvućen iz Vjerovjesnikove niše i takođe je potvrđen kešfom i uvidom (firãsat).
Oponenti su iznijeli jak prigovor protiv stvarnosti atributa. Ako atributi imaju objektivnu egzistenciju, oni moraju biti ili moguće ili neophodne naravi. Mogućnost podrazumjeva egzistenciju u vremenu, jer svako moguće biće je u njihovom mišljenju privremeno biće; a multiplicitnost neophodnih bića se kosi sa Allahovim jedinstvom (tevhid). A opet, pretpostavkom mogućnosti, atributi su podvojeni od Esencije, što (Allah nas toga sačuvao) implicira ignorantnost i impotenciju Allahovom Biću.
Solucija ovom teološkom problemu koja mi je otkrivenaje ovo: Allah opstoji Svojom Esencijom a ne egzistencijom, bilo da je ona identična s Esencijom (zat) ili drukčija od nje. Allahove kvalitete, takođe, opstoje Njegovom Esencijom (zat) a ne Njegovom egzistencijom (vudžud). Zapravo egzistencija (vudžud) nema pristupa tom levelu. Šejh Ala' l-Dawlah je ukazivao na ovu činjenicu kada je rekao: 'Allahova ravan je transcendentna ravni egzistencije.' Konsekventno, pitanje o mogućnosti i neophodnosti se nepojavljuje na tom levelu. Mogućnost i neophodnost su relacije koje se drže između esencije (mãhijat) i egzistencije (vudžud); stoga gdje nema egzistencije nema ni pitanja o mogućnosti ili neophodnosti. Ovo je istina koja leži van dohvata razuma, i oni koji su zatočenici razuma je nikad neće spoznati. Oni nemogu a da je ne poreknu; jedini iznimak su oni koje Allah želi spasiti (od pogreške).
II
Tom 111:26 (str.1262-5)
Razlog za objektivnost atributa. Allah opstoji Svojom Esencijom što jedovoljno za Njegovu egzistenciju i opstojanje atributa pridruženih segzistencijom, kao život, znanje, moć, sluh, vid, volja, govor i stvaranje. Da bi posjedovao ove perfekcije, Allah ne treba kvalitete uz Svoju Esenciju (zat),iako On ima dodatne kvalitete. Tako Allah opstoji Svojom Esencijom a ne životom koji je jedan od Njegovih atributa, zna Svojom Esencijom a ne atributom znanja,moćan je svojom Esencijom a ne atributom moći, hoće Svojom Esencijom a ne atributom volje, govori Svojom Esencijom a ne atributom govora, i stvara Svojom Esencijom a ne atributom stvaranja. Ipak, činjenica je da stvoreni svijet zahtijeva za svoju egzistenciju posredovanje atributa stvaranja kao i druge atribute.
Pitanje: Ako je Allahova Esencija dovoljna za egzistenciju svih Njegovih atributa, zašto si onda postavljate dodatne kvalitete i time izlažete optužbi multipliciranja vječnih bića? Filozofi Mu'tazile potvrđuju samo Esenciju (zat) i poriču atribute upravo da bi izbjeglitu optužbu.
Odgovor: Naravno da je Allahova Esencija dovoljna za egzistenciju atributa. Ali za stvaranje stvari postojanje atributa je apsolutno neophodno. Božanska Esencija je najsvetija i najdivnija i apsolutno transcendentna. On je potpuno samo-dovoljan i apsolutno neuporediv s bilo čime."Allah doista može bez svih svjetova biti." (29:6) Ipak, Njegova priroda i mudrost zahtijeva da za stvaranje mora biti raport između Stvoritelja i stvorenog. Radi toga kvalitete moraju sići jedan korak prema dolje, poprimiti drugorazredni status (zillijat) i uspostaviti neku vrstu raporta s objektima stvorenog svijeta. Da nije bilo posredovanja atributa, ništa ne bi moglo biti stvoreno. U blještavom svjetlu Esencije (zat), stvari ne mogu a da se neraspadnu, istope i nestanu. Samo oni koji su nesposobni da razmišljaju, poriču atribute i pripisuju stvaranje direktno Božanskoj Esenciji (zat). Čak i Prva Emanacija (zračenje) je podložna topljenju i nestajanju ispred blještavila Esencije.
Pitanje: Iako filozofi i Mu'tazile nisu potvrdili objektivne atribute, oni ipak postavljaju idealne obzire (i'tibãrat 'ilmijah) i vjeruju u različitost esencijalnih kvaliteta u Božanskom znanju. Prema tome onine pripisuju stvaranje direktno čistoj Esenciji; time što postavljaju idealne obzire da tome posreduju.
Odgovor: Stvaranje svijeta je realnost, i svijet postoji tamo. Stoga, tamo moraju postojati i stvarni velovi da dopuste stvari mada dođu u postojanje i da ih sačuvaju od rastapanja i nestanka. Idealni obziri ne mogu zadovoljiti vanjsku egzistenciju i idealni velovi ne mogu zaštiti stvari koje tamo postoje. Idealni obziri mogu zadovoljiti one Sufije za koje svijet postoji samo u ravni ideja, i može zadovoljiti obdržavanje idealnih bića. Ali svijet postoji tamo, iako je njegovo "tamo" samo kao sjena od stvarnog "tamo", i njegovo postojanje je samo sjena od stvarne egzistencije. Objektivni velovi su neophodni za postojanje objektivnog svijeta. Isto tako moraju postojati objektivne kvalitete za održavanje stvari, da proizvode reflekciju odličnosti Esencije u ogledalima objekta i da ih uvedu uegzistencijalnu ravan. Atributi su velovi Božanske Esencije ali ipak njene perfekcije se manifestuju kroz njihovo posredovanje. Isto kao naočale koje istovremeno zakrivaju i otkrivaju. Naravno, ova manifestacija ili otkrivanje je u ravni sjene; ali mi ne možemo ništa promjeniti, pošto je naša sama egzistencija povezana sa sjenom i naše samo biće je zamotano u velovima. Onošto je u Esenciji je nerazdvojivo od Esencije.
III
Tom. 11:5 (str.871-2)
Allahovi atributi su istovremeno jedno sa kao idrukčije od Njegove Esencije.
Allahovi atributi imaju objektivnu egzistenciju i opstoje Njegovom Esencijom. Prema tome oni se mogu razmatrati na dva načina: jedan je da oni opstoje u sebi, i drugi da opstoje Njegovom Esencijom. U prvom smislu oni su povezani sa svijetom i time su izvor svih determinacija (određenosti); u drugom smislu oni su transcendentni svijetu i nemaju nikakve relacije sa svijetom ili onim što je u njemu. Dalje, u prvom smislu atributi se pojavljuju u očima kešfa odvojeni od Esencije a Esencija se pojavljuje transcendentno njima; dok udrugom smislu oni se ne pojavljuju odvojeni i njihovo podvajanje je nemoguće. Uprvom smislu atributi su velovi koji zakrivaju Esenciju, ali u drugom smisluoni ne stoje kao velovi. Oni su kao bjelina tkanine koja ne krije tkaninu. Bjelina nije veo tkanini bilo kao takav ili opstojanjem tkaninom. Iako mi vidimo bjelinu, ona ne stoji (funkcioniše) kao veo. Naprotiv, Allahovi atributikao takvi su velovi, ali kada se razmotre drukčije oni više nisu velovi (tj.opstoje Esencijom). Ipak nemoj misliti da je razlika između ova dva aspekta beznačajna. Ja sam došao do ove spoznaje nakon petnaest godina iako ja gazim ovim putem vrlo brzo i Allahova atrakcija (džezba) prema meni je vrlo jaka.
Prijašnji učenjaci nisu mogli uočiti razliku između ova dva aspekta. Njima je svejedno bilo da li razmatraš slučaj u njemu samomili opstojanje u substanci. Neki kasniji učenjaci, pak, su uočili tu razliku i ustvrdili da je postojanje slučaja kao takvog jedna stvar a njeno postojanje substancom opet druga. Mi prvo identifikujemo slučaj: 'Evo slučaja', i onda zaključimo: 'on postoji.' Prema tome, egzistencija slučaja u sebi je različitao d njegove egzistencije substancom. Ovo otkriće kasnijih učenjaka je bila odskočna daska za salika i od velike pomoći. On je tako mogao da iskoristimnoge teološke i filozofske nalaze u sejru i suluku, i nađe ih od pomoći pripercepciji Božanskih istina.
IV
Tom 11:11 (str. 884-7)
Allah je u realnosti uvijek kvalifikovan; i nekvalifikovani Absolut je ili apstrahirana misao ili rezultat meditacijske koncentracije, u svakom slučaju to je subjektivna ideja.
Atributi su velovi Esencije na levelu njene sjenovite manifestacije (zuhurãt zillijah) koji su u misaonoj ravni kao odvojeni od svojestvarne manifestacije koja je u egzistencijalnoj ravni. Atributi zakrivaju Esenciju u misli, a ne u stvarnoj egzistenciji. Zar ne vidiš da kada oformiše ideju o Zejdu u svom umu, ti ga zamisliš sa raznim atributima, visokog iliniskog, učevnog ili nepismenog, mladog ili starog, itd. Svi ovi atributi koje uočavaš kod ideje o Zejdu će zakriti njegovu esenciju i ove opšte kvalifikacije će biti od slabe pomoći u njegovom identifikovanju. Ali kada dođeš do stvarnog Zejda, osmotriš ga sa svim njegovim atributima, i pređeš iz sjene u realnost -pošto je ideja o Zejdu u stvari sjena od Zejda u egzistenciji koji je njenarealnost - atributi onda neće zakrivati Zejda, i ono što budeš osmatrao će biti konkretna Zejdova ličnost kvalifikovana sa svim njegovim atributima. Na isti način apstrahiranost kvaliteta od Božanske Esencije je na levelima sjene misaonih formi. Ali kada dosegneš Zbilju ti ne nalaziš kvalitete odvojene odEsencije. Percepcija Esencije nije odvojena od percepcije atributa. Ljudi surazlikovali manifestaciju Esencije od manifestacije atributa i manifestacije akcija. Ali ove različite manifestacije pripadaju ravni sjene. Nakon dosegnuća Zbilje ostaje samo jedna manifestacija koja obuhvata sve druge. Kada osmotriš Zejda ti ga ne vidiš odvojenog od njegovih atributa. Onog momenta kada osmotriš Zejda ti ga vidiš kao obrazovana učenjaka. Njegovo znanje i učenjaštvo ne ometa osmatranje njegovog bića, jer su nerazdovijivi od njega. Ali kada oformiš ideju o Zejdu i poimaš ga kroz sjenovite forme njegovi atributi će se pojaviti kao odvojeni od njega i zakriće ga, kao što sam već objasnio.
Zar ne vidiš da će Biće, koje ćeš vidjeti na Vječnom svijetu, biti Bićesa svim atributima a ne čista Esencija bez imena i atributa koja je kao takva samo ideja. Jer Esencija (zat) nije nikada bez atributa i atributi nisu nikad razdvojeni od Esencije. Podvajanje se dešava u drukčijem kontekstu. Kada je savršeni mistik potpuno opijen ljubavlju prema Božanskoj Esenciji, on više nije svjestan Božanskih imena i atributa, i ne vidi ništa osim Apsolutno Jednog. Prema tome odvajanje Esencije od atributa je stvar vizije mistika; a ne objektivne ili realne prirode. Velika je čast za čovjeka da se uzdigne dovisine gdje reflektuje Apsolutno Jednog i manifestuje Njegovu čistu Esenciju nekvalifikovanu atributima i formama, pa i pored toga istina je to da je Božanska Esencija uvijek kvalifikovana atributima i formama, i da nikad nijeizolovana od njih.
V
Tom 1:296 (str. 782-4)
Allahovi atributi su nedjeljivi.
Allahovi atributi su, kao Njegova Esencija, unikatni, neopisivi i apsolutno nedjeljivi. Ima, dakle, jedno nedjeljivo znanje u kojem sve poznato od početka do kraja je otkriveno; ima jedna savršena nedjeljiva moćkojom sve prošlo i sadašnje dolazi u bistvovanje; ima jedan nedjeljivi govor kojim Allah govori od vječnosti do vječnosti; i takvi su svi Njegovi esencijalni atributi. Na ovom stupnju atributi su iza sve množine koja sepojavljuje usljed njihove relacije s idejama i objektima. Objekti su znani i proizvedeni od Allaha, ali Njegovi atributi znanja i moći nisu efektovani njihovim objektima. Ova istina je van dohvata razuma, i teško se može prihvatiti kod ljudi od razuma i logike. Oni bi radije smatrali da je nemoguće dastvari koje Allah zna nemaju nikakva kontakta sa Njegovim znanjem, ili da stvari proizvedene Njegovom moći ne dolaze u kontakt s Njegovom moći. Oni neznaju da na (transcendentalnom) levelu vječne prošlosti (ezel) i vječne budućnosti (ebed) su jedan sadašnji tren (an). Čak ni tren ne postoji na tom levelu; mi ga spominjemo samo zato što je to najbolji izraz kojim možemo približno izraziti istinu. Sve prošlo i buduće je dostupno u tom trenu. Allah zna Zejda u jednom te istom trenu kao postojećeg i nepostojećeg, i kao fetus ikao dijete, i kao mladog i kao starog, kao živog i kao mrtvog, i kao postojećegu prelaznom stanju između smrti i proživljenja i kao postojećeg u vrijeme proživljenja i suđenja. Tren, stoga, može da bude bez ikakve veze s ovim različitim bitcima. Ako ima povezanosti, onda će prestati biti tren i nazvat ćese vrijeme (zemãn) koje je podijeljeno u prošlost i budućnost. Stoga mizaključujemo da ovi različiti bitci postoje i ne postoje u jednom te istom trenu.
Tako onda nije čudno ako apsolutno nedjeljivo Biće ima znanje koje nije povezano s bilo kojim objektom pa opet svaki objekt je poznat kroz jedan čin znanja. Jedinstvo oprečnosti je doista nemoguće kada se odnosi na jednu stvar u jedno te istom vremenu, i jednom te istom aspektu. Ali ovdje nema vremenskog pitanja, jer Allah nije subjektivan vremenu. I nema odnosa prema istom aspektu, jer gdje jedan govori o objektu kao takvom drugi govori onjemu kao drukčijem. Niko ne bi smatrao apsurdnim ili nemogućim slijedeću izjavu koju bi neko mogao dati: 'Ja vidim u jednom trenu različite dijelovegovora (kelimah) - imenicu, glagol i harf- sve kao jedan govor. Ja vidim munsarif ujedinjen sa gajr munsarif, i mabni ujedinjen sa mu'rab.' Pa ipak govor koji ukljućuje sve različite dijelove nije uopšte povezan s bilo kojim od njih, i potpuno je neovisan od svih njih.' Nijedna racionalna osoba se neće usprotiviti ovom čovjeku, ili posumnjati u njegovu izjavu.
Zašto bi onda neko trebao sumnjati u izjavu koju smo mi iznijeli oAllahovim atributima, ili oklijevati da je prihvati.
VI
Tom 11:3 (str. 865-9)
Allahova Esencija i atributi su iznad kategorija egzistencije, mogućnosti i neophodnosti.
Allahova Esencija opstoji Sobom a ne egzistencijom bezo bzira da li je egzistencija identična s Esencijom. Allahovi atributi takođe opstoje Njegovom Esencijom bez upliva egzistencije između njih. Prema tome,Allahova Esencija i atributi su transcendentni trima kategorijama (neophodnosti, mogućnosti i nemogućnosti). Ali kad mi oformimo ideju o Allahovoj Esenciji i atributima u njihovim raznolikim aspektima i razmatranjima- pošto nema načina da se dospije do unutarnje realnosti (el-kunh) - mi prediciramo o Njegovoj Esenciji na sekundarnom levelu idealnog bitka neophodnost koja pristoji Njegovoj transcendentnosti, i mi prediciramo o Njegovim atributima kao mentalnim bitcima, mogućnost koja im pristoji usljed njihove ovisnosti o Esenciji. Allahova Esencija i atributi sami po sebi su, pak, transcendentni neophodnosti, mogućnosti pa čak i egzistenciji. Ipak na sekondarnom levelu idealnog bitka, Esencija bi bila ispravno karakterisana kao neophodno a atributi kao mogući. Atributi u stvarnoj egzistenciji nisu niti neophodni niti mogući, oni su transcendentni neophodnosti i mogućnosti. Kao mentalni bitci, pak, oni su mogući. Ali njihova mogućnost ne podrazumjeva kontigentnost (hudus). Jer kontingentnost ne karakteriše njihovu esenciju kao što to čini s mogućim bitcima (od stvorenog svijeta); ona pripada atributima unjihovim sjenovitim manifestacijama.
Logičari prave slične različitosti kada zapažaju da razmatranja generalnosti i specifičnosti se odnose na ideje u ljudskom umu a ne na neštošto postoji tamo u svijetu. Zejd kao egzistencijalni bitak, prije nego se shvati kroz koncepte, nije niti specifičan niti univerzalan; univerzalnost ispecifičnost su slučaji koji se kasnije dese na njegovom sekondarnom levelu bitka kao ideje.
Sve relacije, predikati i obziri koje zaključujemo o Allahu kao božanstvo i gospodstvo, vječnost i beskrajnost mimo osam objektivnih kvaliteta, se odnose na Njega samo kao koncept i ideja. Sama po Sebi, Esencija (zat) je bez atributa, imena i predikata. Author Šeri'ata je pripisao Sebiimena i predikate putem poređenja i oprečnosti da bi On mogao biti dostupan ljudskom poimanju, i komunicirati s njim u njegovim vlastitim kategorijama. Kao što se stvarni Zejd često naziva specifičan putem poređenja ili karakteriše radije individualno nego univerzalno, bez specifičnog odnosa s umnom idejom o Zejdu, slično tome transcendentalnoj Allahovoj Esenciji se ispravno obraća kao neophodnoj i postojećoj, radije nego kao mogućoj ili nemogućoj. Pa ipak, očigledno je da niti neophodnost a niti egzistencija ne dodiruju prag Njegove Svetosti, niti se mogućnost i nemogućnost usuđuju usmjeriti prema Njemu. Daj da se ova sveta istina jasno shvati, jer je ona osnova religije i substanca znanjao Božanskoj Esenciji i atributima. Nijedan mislilac u prošlosti nije nikad govorio o ovome. Slava neka je Allahu koji me je blagodario s ovom jedinstvenom istinom, i blagoslovljeni neka su oni koji će je slijediti. (Amin!)
VII
Tom 111:93 (str.1466, 1469)
Egzistencija (vudžud) nije identična sa Esencijom (zat); potonje transcendira egzistenciju.
Ono što mi je Allah finalno otkrio kao čin blagonaklonosti je činjenica da je Egzistencija (vudžud) prva determinacija Božanske Esencije i kao takva ona obuhvata sve i sintezira sve kontradikcije, i ona je čista dobrota i obilno blaženstvo. Većina Sufija identifikuje Egzistenciju (vudžud) s Božanskom Esencijom (zat) i nije ni sposobna a ni voljna da ih razlikuje. Razlika među njima je toliko suptilna da većina ljudi nije sposobna da je uoči, time propuštajući da razdvoje Egzistenciju od Esencije. Radi toga je ovaj determinacijski karakter Egzistencije ostao skriven sve do sada, i nikakva distinkcija nije napravljena između nje i Esencije. Veliki broj ljudi je obožavao Egzistenciju kao Allaha i propustio da spozna stvarni objekt obožavanja i ljubavi koji leži iza te primarne determinacije. Oni su smatrali Egzistenciju izvorom svih egzistencijalnih bića i uzrokom svih privremenih događanja. Distinkcija Realnog od ne-Realnog je ogromna blagodat koja je bila rezervisana za ovo ponizno stvorenje koje se pojavilo kasnije; i pobijanje bilo kakva pridruživanja ne-Božanskog sa Božanskim, što je inače misija vjerovjesnika, ostavljena je za onog koji se hrani mrvicama sa njihova stola (tj. ostavljena je za Imam Rabbanija). Pitanje: Da li prva ontologička determinacija ima objektivnu egzistenciju, ili ima samo idealni bitak? Po razmatranju nijedan od ova dva pogleda ne izgleda ispravan. Jer tamo, po ovim misticima, ništa ne postoji osim Apsolutno Jednog, i tu nema pitanja o determinaciji i silasku (nuzulat). Ali ako se povjeruje da ona ima idealno bivstvovanje,to onda znači da idealna determinacija prethodi egzistencijalnoj. Ali to se onda protivi vašoj pretpostavki. Odgovor: Naravno da ima opstojanje. Ali ako to posmatramo kao nešto postojeće vani u smislu da je to van uma, to je takođemoguće. Samo Allah otkriva istinu.
VIII
Tom 1:260 (str.553)
Allah je iznad bitka i ne-bitka.
Pored Bitka nema ništa osim čistog ne-bitka. Kada mistik pređe razne egzistencijalne i idealne levele on dosegne ne-bitak koji je oprečan Bitku. Allahova Esencija (zat) je, pak, transcendentna bitku i ne-bitku. Kao što ne-bitak nema pristupa Njemu, bitak takođe nema pristupa Njemu. Jer Bitak koji je oprečan ne-bitku se ne može pripisati Njemu; i ako mi pripisujemo bitak Allahu na tom levelu, to je radi limitacija jezika o bitku. U realnosti nema ne-bitka koji stoji naspram Allahova Bitka. U nekim mojim prijašnjim pismima ja sam, doista, pisao da je Allahova realnost čisti Bitak. Ali to je bilo prije nego mi je ova istina otkrivena. Ja sam slično tome pisao i o Jednoći Bitka (tevhid vudžudi) i drugim stvarima, kada nisam bio svjestan (ultimativne) istine. Ali kada sam konačno bio informisan o (ultimativnoj) istini ja sam zažalio što god sam rekao ili napisao na početku i sredini mog putovanja, i u vezi toga sam se izvinio. Ja molim Gospodara da mi oprosti, odrićem se onoga što On ne odobrava, i Njemu se okrećem.
[Prevodilac: Interesantno je primjetiti da svaki putnik na putu spoznaje ultimativne istine prolazi kroz mnogobrojne etape i levele osmatranja jedne te iste istine ali naravno kroz prizmu vlastite perfekcije i urođenog kapaciteta. Prirodno je onda da svaki Allahov prijatelj (evlija) mijenja i usavršava svoje mišljenje o Istini shodno stupnju koji je dostigao ili radije primio kao čin Allahove osobite naklonosti. Imajući u vidu taj fenomen vrlo je pogrešno zaključiti da su sve evlije prije Imama Rabbanija -kuddise sirruh- bile ignorantne i nesavršene usvom obožavanju i spoznavanju Allaha Veličanstvenog. Imam Rabbani -kuddisesirruh- ovim svojim riječima ne demantuje i obezvrijeđuje evlije koji su hodili tarikatom prije njega nego samo nadograđuje ono što su oni prije njega izgradili. Razlike među njima su kao i razlike među poslanicima među kojima su neki osobito bliski Allahu i kojima je Allah podario Objave i neke osobite počasti. Svi su oni na pravom putu ali Allah Milostivi kaže da On daruje stepene jednim ljudima nad drugima. Evlije koje su dostigle spoznaju srazmjernu svom punom kapacitetu su postigle svoj predodređeni cilj i zaslužile Allahovo zadovoljstvo, što i sam Imam Rabbani -kuddise sirruh- potvrđuje svojom izjavom o Šejh Ibn `Arebiju -kuddise sirruh- koju smo prije spomenuli. Stoga je važno uočiti i shvatiti da niko ne može prevazići sam sebe tj. spoznati ono za što mu Allah primordijalno nije dao kapacitet. A Allah Milostivi kaže u Kur`anel~Kerimu: "La jukel~lifullahu nefsen illa vus`aha," tj. "Allah nikog ne zadužuje više od njegova kapaciteta." (el~Bekara: 286) Shodno ovome ne može se reći da je Šejh Ibn `Arabi -kuddise sirruh- bio u zabludi ili na krivom putu nego samo to da možda nije uspio da vidi sve do kraja onako kako je to Allah osobitom milošću pokazao Imam Rabbaniju -kuddise sirruh. Isto tako treba se uočiti da ove uzvišene istine koje su otkrivene Imam Rabbaniju-kuddise sirruh- nisu bile dostupne čak ni vodećim učenjacima Islamske teologije koji su ih pokušavali ovako ili onako objasniti shodno njihovom urođenom kapacitetu poimanja i stepenu Allahove naklonosti prema njima. Šejh Ibn `Arabi -kuddise sirruh- je bio prvi koji je posve otvoreno diskutovao ovakve delikatne i uzvišene istine u svojim knjigama time otvorivši put i teren velikom mudžeddidu prvog Islamskog milenija čija sudbina je bila da dogradi,razvije ili radije pojasni u tančine najviše oblike Allahove spoznaje.
Imam Rabbani ne tvrdi da je Šejh Ibn `Arabi lagao i govorio ono što nije istina nego samo da postoje detalji koji možda njemu nisu bili otkriveni a i to mišljenje Imama jena osnovu onoga što je u pismenoj formi dospjelo do ruku Imam Rabbanija.
Akopažljivo razmotrimo ono što je Šejh Ibn `Arabi govorio i ono što Imam Rabbanikaže vidjećemo da se spoznaja prvog uklapa u spoznaju drugog kao potkrovlje ukrov. I jedan i drugi govore istinu ali njihov pogled ne doseže do iste daljine. Stoga ja cijenim i štujem sve evlije neovisno o njihovoj dalekovidnosti jer svaki od njih je bolji od svakog od nas i da nam je sreće pada nas Allah primi k Sebi bar kao njihove sluge. Ipak nama je dužnost da slijedimo ono što je teološki prikladnije i racionalnije kada su nam već obadva teološka stajališta poznata. Mislim da je suvišno reći da je stajalište i objašnjenje ultimativne istine od Imam Rabbanija -kuddise sirruh- superiornije bilo kojem drugom koje nam stoji na raspolaganju. Ako pak neki od nas ne mogu da shvate ovo što je Imam Rabbani objašnjavao i pogled ostalih evlija im izgleda više prihvatljivim mi ćemo se ustegnuti njihova osuđivanja i omalovažavanja jer kao što sam već rekao svako je zadužen da spozna onoliko koliko mu je Allah Mudri dao kapaciteta da shvati. A ja samo mogu reći ono što je i hadreti Imam Rabbani često govorio pri kraju svojih pojašnjenja: "Rabbena etmimlena nuurena vag`firlena inneke `ala kulli šejinkadir!" tj. "Gospodaru naš upotpuni nam naše svjetlo i oprosti nam.Doista Ti sve možeš!"(et~Tahrim: 8)]
Preveo: Jasmin Ebu Irfan el-Bosnevi