Bio u nekoj kasabi trgovac koji je puno lagao. Čim insan hoće slagati, hoće i prevariti. Tako i ovaj trgovac; hem je lagao, hem, narod na vagi varao.
Baci on na vagu s visine robu, pa pocikne: „Eh, prava mjera, i više ima! Kupi robu i dođi po novu!“ Nekad, k'o bajagi, ubaci u vrećicu da nadomiri, pa prećera s mjerom, a onda dvaput više odvadi, i tako! U đahkad bi, kad nema mušterija, izmjerio ranije robu i povezao u vrećice, pa ko dođe, a on vikne: „Sve je spremno; uzmi, plati i poslu se vrati!"
Ljudi su znali šta on radi, jer kasaba sve sazna, pa i najveće tajne, ne da šejtan da tajna ostane neizrečena. Šejtan voli fesad neg' se dobro naj'sti, a ima i ljudi takije.
Jednom je hodža Latif s ćursa govorio: „Kad se posvađaš sa ženom u kući, reci makar dijetetu u bešici da si se posvađao. Lakše će ti biti kad za to u čaršiji saznaš, da ne pomisliš, eto, opet je skrivila i sve ispričala. Da se moreš razgaliti misleći: - I dojenčad gibetit počela!“
Helem, za ovog trgovca lažljivca narod je skovao izreku: „Laže k'o i vaga mu!“, - jer naš narod nije lud, već mudar i saburli, sve istrpi: i budale i fukare, i vezire i pastire, i dobre i loše, i kadije i muftije, i kuge i snjegove... Zeman svemu dohaka; i hrastovom kocu i barabi.
I tako, odnekud, u kasnu jesen, kroz našu kasabu prolazio neki konjanik, reko bi se po silnom konju, odori na konjaniku i sablji pripasanoj da je neki veliki junak. Sve toke srebrene i zlatne po remenju, sabljana drška dragim kamenjem ukrašena, govor i ponašanje gospodsko, a rečenice oštre, kratke, ma više je pitao, nego je govorio.
Svratio i on kod trgovca, pa hrane za puta uzeo, al' mu se trgovac sumnjivim učinio. Odsjeo konjanik u hanu, uzeo habere o kasabi i trgovcu, pa će sabahom opet kod trgovca: „Deder, mi napravi dvadesetak svežnji nimeta svakojakih, isprazni magazu ako treba, i za mjesec hrane u svaku stavi, pa pozovi fukaru i podijeli, a ja ću ti zlatom platiti.“
Baci konjanik na vagu vrećicu, a ono zazveketa: „To je pola kile zlatnika, nek ti to mjera bude, požuri, zlatom ću ti platiti.“
Trgovac se zbuni, zajapuri u licu, samo uz pojačano disanje vikaše: Hoću, hoću!
Ocijenio je trgovac da ima i više od pola kile u kesici. Al neka, zaradit će on da umjesto kile i po dvije mjeri, jer pola kile zlatnika je bogatstvo. I tako trgovac uzdurisa vrećice sa hranom, a siromasi se brzo sabraše i sve raznesoše.
Onda konjanik uze trgovca, pa hodi u han da pojedemo. Trgovac sav veseo priča i cvrkuće, posao odradio i još džaba sofru obilnu dobio.
Na kraju, htjede trgovac da plati i da kesu odriješi, al' ona dobro na čvor svezana, a malo mu bilo i u duši žao da okrnji golemi pazar.
Izvadi konjanik, drugu kesicu, istu 'naku, pa iz nje baci dva zlatnika handžiji, a ovaj mu vrati kusur u srebrenjacima i nešto para. „Evo ti i ovo“, - reče konjanik trgovcu, „kupi voća pa se pred akšam razgali, a ja sad idem.“
Ode konjanik, a trgovac osta s vrećicom misleći: „Ah, što lahko zaradi, Bože dragi!“
Malo mu se počelo motati po glavi: „Kako da ponekad slažem i baš ne izmjerim pravo, a vidi nafake! Ma, to sigurno šejtan došaptava, dobar sam ja insan u duši!“
Ustade trgovac i ode u prazan dućan da pripremi vreće i posude, valja mu sutra u nabavku nove robe. I tako, zatvoren sam sa sobom u praznom dućanu, ali pune duše, uze da otvori vrećicu da prebroji sjajne zlatnike i da ih izmili. Od uzbuđenja, tgovac jedva da otvori vrećicu i zatvorenih očiju gurnu ruku u nju, da osjeti milinu dodira!
Ali, ne! Ostade zaprepašten i kad ne vrisnu.
Hladno, okruglo! - kao da je golom rukom guju otrovnicu ščepao. Ostade trgovac skamenjen, pa to nisu zlatnici, to su kamenčići.
Obični riječni obluci. Ispade vrećica iz ukočene ruke, a kamenčići se rasuše po podu dućana.
Pogled se zamuti, dućan postade tijesan, iako prazan i širok. Znoj probi čelo, a u ušima poče da odzvanja: Eh, prava mjera, i više ima! Kupi robu i dođi po novu!
Gurnu sad trgovac ruku gotovo ukočenu u džep i pogleda dva srebrenjaka i pet para, i sjeti se da za jedan ručak i ovo siće on dade cijeli dućan robe.
Pred očima mu se poče pričinjavati konjanik koji se pobjednički smije i govori: „Ko laže i vara, nek' kamence zbraja! Ko laže i vara nek kamence zbraja!“
Domalo je trgovac obolio, nikad se nije oporavio u svom poslu, dobio je treskavicu, ruke su mu se tresle pa mu ljudi više nisu ni dolazili da kupiju od njega.
Od tog vakta u kasabi je ispala nova izreka: "Koga garib (stranac) nagradi, neće da se pohvali!"
O konjaniku, nikakva habera. Svima to bilo za ibreta. Pitali su hodžu o tome, a on kratko:
„Dođe šejtan po svoje! Neda Allah zuluma. Pejgamber je rekao: - Ko nas vara, nije od nas!, – da se razluči, ko je s kim i gdje ko pripada. Na selamet ljudi, gledajte šta radite!“
Ismet Purdić, Melbourne, 04.11.2020